Не заборави, вољена земљо

Не заборави вољена земљо сузе мајки,
сестара, очева, браће, синова, кћери…
проливене за онима којих нема…

Не заборави вољена земљо ни црне мараме,
ни крстаче, ни оно што на њима пише…

Не заборави вољена земљо оне што узе
и оне који ти дадоше оно што је и свето и
највредније што су имали и могли дати…

Никад их не заборави, вољена земљо!

Не заборави их, њихова и наша, једина
Републико Српска!


Марчета


Душан
Драго
Боро

Опет мајка Кнежопољка
Мајка Крстина Марчета остала је без сина Душана 1991. године на западнославонском ратишту, да би двије године касније за Републику српску погинула још њена два сина, Боро и Драго.

Мандић

Стево
Драго
Драгомир

Подгрмечки Југовићи
За само петнаестак дана, на првој линији крупског ратишта, у одбрани нејачи и родних огњишта погинули су браћа Стево, Драго и Драгомир Мандић и зет им Драго Бурсаћ.

Поповић

Никола
Мирослав
Василије

Животе дали отаџбини
Старина Митар Поповић из српског села Дабар поред Санског Моста у протеклом рату остао без синова Николе, Мирослава и Василија. Погинули су бранећи Подгрмеч и Републику Српску.

Жупић

Жељко
Стево
Живко

Да ми је да помилујем потомке
Посљедњег ратног мјесеца Милева Жупић из мркоњићградског села Густоваре изгубила три сина – Жељку, Стеву и Живка, који су све до посљедњег дана бранили свој родни крај.

Бјелица

Драган
Радмила
Јанко

Шесторо од срца отргнуто
За само неколико дана послије окупације Трнова муслимани комшије уморили су 130 српских бораца и исто толико недужне нејачи. Зла судбина задесила је и Маринка Бјелицу, који је у посљедњем рату остао без два сина и кћерке.

Тодоровић

Анђелко
Ристо
Живко

Три сузе у једном дану
Јелисавка Тодоровић није могла на миру ни сахранити супруга и два сина, који су, за само десетак сати, погинули на брчанском ратишту, пошто су цијело вријеме гробље обасипале гранате са положаја муслиманско-хрватске браће.

Ђурић

Марко
Зоран
Миленко

У “тузланској колони” уморени отац и два сина
Рат се још није честито ни распламсао, а Ружа Ђурић остала је без супруга Марка и синова Зорана и Миленка. Сва тројица су погинула приликом мучког напада припадника “Патриотске лиге”, али и “независних” појединаца на колону ЈНА, која се 15. маја 1992. године извлачила из Тузле.

Лугоња

Стеван
Ратко
Богољуб

Лугоње мучки убијени
Два сина Богољуба и Љепосаве Лугоња из села Равно код Купреса, Стевана и Ратка, “црнокошуљаши” заробљавају, а потом муче и убијају. Глава породице Богољуб гине у мучком нападу на камион, којим се заједно са својим комшијама ишао из Купреса у родно село.

Ђуричић

Борко
Миломир
Милан

Миломиру “Орден Милоша Обилића”
Два брата Милан и Миломир Ђуричић и отац им Борко погинули у прве двије године рата и борбе српског народа за слободу и Републику Српску. Миломир је због хероства којег је показао у тој борби одликован “Орденом Милоша Обилића”.

Зец

Миле
Ђорђе
Грујица

Душанкин бол у души
Душанка Зец у рату остала без синова Ђорђа и Грујице и супруга Миле. Данас живи у Новом Граду са сином Вељком. Обиђу је понекад ратни другови њених синова, а и дјеца њеног Грујице.

Болтић

Дмитар
Бранко
Гојко
Мирослав

Ђуји остала само унучад
Ђуја Болтић из села Перна код Босанске Крупе у посљедњем рата остала без супруга Дмитра, синова Бранка и Гојка и зета Мирослава Ђукића. Убили су их исти они који су, на почетку Другог свјетског рата, уморили и Дмитровог оца Перу и синове му Марка, Јову и Бранка.

Ћећез

Милорад
Рајко
Ристан

Зорина несванула зора
У рату је остала без супруга и два сина, без дједовине и родног огњишта. Данас скрхана болом сјећа се времена ратне 1992. године када су муслимани из јединица у саставу такозване Армије БиХ од срца отргли све што је имала.

Бојовић

Десимир
Јован
Вељко
Његош

Четири хумке једне душе
У гробљу у Сељанима код Рогатице сахрањени Десимир, Јован и Вељко, синови, сада већ покојног, Стевана Бојовића. Уз њих је и гроб у коме у миру божијем почива и Стеванов унук Његош.

Лазаревић

Боро
Саво
Станко

Од шесторо остало троје
Милева и Владе Лазаревић у срећној заједници изродили су шесторо дјеце. Три њихова сина Боро, Саво и Станко, који су били војно ангажовани од априла 1992. године, погинула су у рату које је мало када доносио добро.

Делић

Јанко
Велко
Радислав

Мајка која није носила црнину
Мајка Грозда Делић плела је бијеле чарапе, прслуке и шалове. Није хтјела да носи црнину само зато да том црном бојом не би подсјећала оне који су остали иза њених синова – јунака, Јанка, Велка и Радислава, погинулих за Републику Српску.

Ранкић

Милисав
Мирослав
Драгослав

Милевине и Слађанине сузе
Орићеви војници уморили два сина и супруга Милеве Ранкић. Уз то, кћеркин супруг без икаквог ваљаног разлога чами у затвору, у коме је давно прије њега морао бити “господар Сребренице” и прави злочинац Насер Орић.

Миловановић

Миодраг
Трипун
Ђојо

У гроб са сликом вољене
Без два сина, Миодрага и Трипуна, остала је Јока Миловановић у Миросавцима и то у само једном дану. Трећи и најстарији Ђојо погинуо је, на мркоњићком ратишту, пред сам крај рата.

Ракић

Момчило
Миодраг
Миле

Крвава прича из Залазја
На Петровдан 1992. године у родном селу Залазје у братуначкој општини муслимани из Сребренице уморили Момчила, Миодрага и Милета Ракића синове и унука оца и дједа Љубе. Посмртни остаци Ракићевих још нису пронађени.

Цвјетковић

Дамир
Његомир
Драгомир

Умрли, убијени, протјерани…
Дамир и Његомир Цвјетковић сахрањени су у гробљу у селу Каменица, док се о судбини брата им Драгомира још ништа не зна. Нестао је посљедње ратне године.

Чупељић

Стеван
Драган
Мирко

Више нема петоро Чупељића
Отац Милан и мајка Даница Чупељић су умрли, а синови Стеван и Драган погинули од непријатељског снајпера. Трећи им брат Мирко нестао је посљедње ратне године и до данас се о њему ништа не зна.

Ковачевић – Антонић

Жељко
Миленко
Раде

Муслимани убијали и заробљене
Слободанка Антонић у дневнику муслиманске телевизије видјела живог сина Жељка, којег су муслимански војници заробили. Касније му се губи сваки траг. Слободанка је поред њега остала и без другог сина Миленка и супруга Радета.

Вујановић

Озрен
Драган
Милојко
Илија

Годину дана послије сазнала за смрт синова
Тек када је изашла из заточеништва у Ливну Данка Вујановић сазнала да су њена два сина погинула као српски борци у зони одговорности Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске. Данкиног супруга Милојка убили “црнокошуљаши” у Ливну.

Симић

Љубиша
Митар
Ненад

Хумке уз ријеку легенду
На обали Дрине, вјечно немирне и херојске ријеке, данас живи Ђуро Симић са сином Љубомиром. Ту су да причају о смрти Љубише, Ненада и Митра, Ђурине браће, која су, бранећи родну груду и огњиште, погинула током прве двије ратне године.

Симић

Десимир
Миленко
Васкрсије

За Миленком плакало цијело село
Шездесетпетогодишњи Витомир Симић из села Сижје за само 10 мјесеци рата остао је без три сина – Десимира, Миленка и Васкрсију. Од шесторо дјеце само су му живи син Мирко и кћерка Деса, док за Јелу ништа не зна. Остала је затечена негдје у Славонији.

Марковић

Данко
Марко
Младен

Хероји озренског краја
У рату који је тутњао и подозренским крајем старина Милан Марковић остао је без своја три сина. Први је погинуо Младен, да би исте 1995. године животе изгубили и Миланови синови Данко и Марко.

Митровић

Драгомир
Радислав
Бранислав

Митровићима остало троје од десеторо дјеце
Од десеторо дјеце, колико су у заједничком животу изродили Мило и Мара Митровић, у животу остало само њих троје. Међу седморо којих више нема су и синови Драгомир, Радислав и Бранислав, које су уморили муслимани у мају 1992. године.

Маринковић

Дикосава
Милош
Милован
Раде

Зло какво је мало гдје виђено
Милојка Маринковић, данас Бибић, која живи у Сребреници са супругом и двоје дјеце, оца Милоша још није пронашла, док су троје њених преосталих најмилијих сахрањени на гробљу у Милићима.

Ђукић

Миливоје
Недељко
Симо

Све за родну груду
Хладног јануарског дана 1994. године, на положају којег су контролисали борци Осињске бригаде, 18 српских бораца нашло се у окружењу на локалитету Пазарић, јужно од Маглаја. Сви су побијени. Међу њима и Миливоје и Недељко Ђукић.

Којић

Перо
Недељко
Анђелко

Комшије, ратни злочинци
Када су они погинули, за мене више није било живота. За мене више живот није имао смисла. Када су ме многи од тога одвраћали, кренула сам са пушком међу своје борце. Кренула сам у борбу да погинем. Можда је то била моја жеља да осветим браћу и оца. Можда љубав према моме народу, сјећа се данас Нада Којић.

(Д)Митровић

Милорад
Драгољуб
Бошко

Погинули последње ратне године
Милорад Митровић, минер у кључкој бригади, и његова браћа Драгољуб и Бошко, такође борци исте бригаде, погинули последње ратне године.

Шкиљевић

Милојка
Милорад
Чедо

Муслимани убили свог човјека – свједока злочина над Србима
Неки муслиман по имену Авдица породицу Шкиљевић информисао о детаљима убиства Миољке, Милорада и Чеде. По повратку у Кладањ, одакле је дошао, свједок злочина преко ноћи мистериозно је нестао.

Рајић

Будимир
Спасоје
Предраг

Пошли да помогну и убијени у сачекуши
У сачекуши, у коју су упали, на путу да одбране линију коју су муслимани пробили, Алијини војници убијају браћу Будимира и Спасоја и њиховог синовца Предрага Рајића.

Делић

Јован
Новица
Никица
Радивоје
Анђа
Драган

Исплакане сузе
Несрећној старици Божани Делић комшије муслимани уморили четири сина, кћерку, унука, три зета… Божана је, по многима, највећи страдалник посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата и борбе српског народа за слободу, част и достојанство.

Обрадовић-Перовић

Миломир
Зорка
Данијела
Дарко
Горан

Не иди да не изгубим и тебе
Те кобне ноћи између 4. и 5. јула 1992. године Добрили Перовић, у њеној 20. години живота, комшије муслимани уморили оца, мајку, брата, сестру и супруга.

Танасковић

Владо
Раде
Владанка

Гранате осветнице
Оба сина и кћерку изгубија је, и то у само једном дану старица Миља Танасковић. Када јој је било најтеже и када је размишљала да сама себи прекрати муке, окренула се свом унуку и снахи, али и гранатама осветницама које су испалили наши борци. Те гранате су убиле четири муслимана, злочинца над њеном дјецом.

Нешковић

Миланко
Вукосава
Петко

Нестали, спаљени, уморени…
Бјежећи из куће, коју су душмани запалили и од дима који га је гушио, на трогодишњег Бојана пуцали муслимански војници. Дијете је остало трајни, шездесетпостотни инвалид.

Миладиновић

Миле
Станојка
Слободан

Брата сахранили, а родитеља нигдје
Српски борци случајно пронашли тијело погинулог Милета Миладиновића и сахранили га без сандука и крста. Милетове родитеље, Слободана и Станојку, њихова дјеца Драган и Тања још нису пронашли.


 Бјелаковић

Соња
Славиша
Раденко

Милујем споменике подигнуте
Добрила Бјелаковић у рату изгубила кћерку Соњу, сина Славишу и супруга Раденка. Несрећна жена би вољела да тужиоце за ратне злочинце упита: “Зашто за овај, али и безброј других злочина, до сада нико није одговарао?”

Вучетић

Радован
Миленко
Радојка

У логор са девет и по година
Брано Вучетић је имао тек девет и по година када је 1992. године остао без брата, мајке и оца. Уз све то, несрећни дјечак провео је 56 дана у злогласним логорима Сребренице.

Матић

Радивоје
Гордана
Снежана

У три напада уморено 109 сељана
Приликом напада муслиманских војника из Сребренице, под командом Насера Орића, у Бјеловцу, Лозничкој Ријеци, Сикирићима и Лозници, мјестима братуначког краја, убијено 109 сељана. Орићеви ратници у Бјеловцу су уморили и Радивоја Матића и његове двије кћерке Гордану и Снежану.

Сердар

Боривоје
Бранко
Јеленко
Раденко
Славиша

Уморени сви сељани
Село Сердари у которварошкој општини велики је страдалник протеклог рата. У само једном дану у Сердарима је убијено, а неријетко и спаљено све што је дошло под руку, углавном, комшијама муслиманима. Оптужница за овај злочин отишла у Хаг тек 2002. године.

Гаврић

Славољуб
Снежана
Томислав

Зорица им је једина утјеха
Иза Сњежане, кћерке Маре и Жарка Гаврића, из подозренског села Горња Јарушка, остала кћерка Зорица, која није имала ни седам мјесеци када је остала без мајке, која је погинула од непријатељске гранате половином јула 1992. године.

Ристовић

Радосава
Перо
Обрен
Боса
Данило
Мила

Њихов последњи ручак
Судбина и убице су хтјели да у једном дану истовремено скончају шездесетједногодишња Радосава Ристовић, њени синови Перо и Обрен, њихова сестра Боса, затим четрнаестогодишњи дјечак Данило, те Мила Ристовић.

Кнежевић

Гојко
Божица
Веселко

Убили их они којима су вјеровали
Божици, одмила Боји, Кнежевић, непокретној жени, монструми одсјекли главу. Убијају јој, затим, и супруга Гојка и сина Веселка. Сво троје су скончали у свом родном Видовом селу код Дрвара.

Буњевац

Милош
Ковиљка
Ранко
Рајко
Славојка
Ђорђо
Горан
Мирослава

Злочин преживјело само троје сељана
Буњевци су бјежали из Брезе па су спас потражили у Чемерну, гдје су мучки убијени. Милош, Ковиљка, Ранко, Рајко, Славојка, Ђорђо, Горан и Мирослава Буњевац више никада се неће вратити у родни крај.

Рајак

Радисав
Милка
Реља

Брата сахранила, оцу и мајци ни трага
Оца и мајку Мира није пронашла… Брата Рељу је сахранила… Три живота испод једног крова прогутало је вријеме у којем су непријатељи хтјели да понове зло с почетка четрдесетих година прошлог вијека.

Лазаревић

Вељко
Мира
Душко

Вечерали, па у смрт
Вељко, Мира и Душко Лазаревић убијени су само зато што ником нису били криви, што су били добре комшије и што су се звали Србима.

Живковић

Јелена
Саво
Горан

Заробљени, уморени и спаљени
Умјесто славља, на које су навикли када дођу у нашу кућу, хватају и заробљавају моју мајку, оца и брата. Муче их, убијају, а потом спаљују у кући коју је прогутао пламен, прича Гордана Живковић.

Вуковић

Бошко
Драгиња
Рајко
Миодраг
Јеленко
Здравко

Крвави пир комшија над породицом Вуковић
Двадесетог јуна прве ратне године, побијено шесторо Вуковића – Бошко, Драгиња, Рајко, Миодраг, Јеленко и Здравко, а због зла каквој је преживјела и слика које је видјела, годину дана послије, убила се Здравкова кћерка, средњошколка Тања Вуковић.

Вукашиновић

Вукашин
Божана
Јованка
Милош
Вељко
Даница
Грозда
Милорад

Хранили оне који су их касније уморили
Старца Вукашина, његову жену Божану, супружнике Јованку и Милоша, Вељка и Даницу, затим Грозду и дједа Милорада комшије муслимани убијају истог јутра на праговима њихових кућа и штала.

Тешановић

Милун
Стана
Раде
Винка
Миленко
Невенка
Милорад
Ленка
Драгомир
Данијела

Ми њима хљеба, они нама нож под грло
Пребирајући по причама које о страдању Тешановића намјернику поклонише сестре Рада и Милена, види се да су Милун, Раде, Винка, Миленко, Невенка, Милорад, Драгомир и Данијела уморени 5. јуна, док су Стана и Ленка скончале уочи Илиндана 1992. године, негдје око Миљевине.

Васић

Ненад
Мара
Иконија

Побили све на које су наишли
Трећег јунског дана 1992. године почео је муслимански масакр у сарајевском селу Ледићи. Маљевима и ножевима убијено је по десеторо Тешановића и Васића, троје чланова породице Крњић, а заклано је и пет старица које су се биле сакриле у шуму.

Ђурђић

Момир
Мира
Ратко

Скончали у рову пред кућним прагом
О Никољдану 1992. године, у једном од ровова који су били у близини њихове куће, гине Ратко Ђурђић, припадник Војске Републике Српске. Пет мјесеци касније, 19. мајског дана 1993. године, муслимани масакрирају Ратковог оца Момира, који је такође био српски борац, и Раткову мајку Миру.

Ђерић

Јован
Будимир
Рајка
Златко

Далеко од родних згаришта
Четворо Ђерића је погинуло и уморено, један се вратио на родно огњиште, а други брат и сестра су под неким другим крововима, далеко од родног краја… Зло је тешко поредити, али за Ђериће од овог које их је снашло не може бити веће.

Дамјановић

Стака
Здравко
Јанко
Спаса
Раденка
Ранка
Лазар

Селили и гробља
У двије породице Дамјановића из села Чемерно муслимани уморили њих деветоро. Јован Дамјановић остао је без мајке и два брата, док је Младен Дамјановић, који данас живи у Америци, изгубио мајку, двије сестре и брата.

Џилит

Милорад
Јованка
Драгана

Рогој и Папратна њива
Отац Милорад Џилит, послије заробљавања и мучења, скончао је на Рогоју само два мјесеца прије супруге Јованке и кћерке Драгане, које су погинуле на Папратној њиви.

Елез

Стеван
Нада
Жељко

Злочин у Пољицу
Великим чудом зло у Пољицу су преживјели мали Петар, који је тада имао свега три мјесеца, и бака му Илинка. Она је дијете зграбила, затворила му уста како не би плакало и да га не чују душмани, а потом се, заједно са њим сакрила у жбун у које су остали живи.

Фуштар

Миле
Владо
Јела

Убијени па спаљени
Тијела троје Фуштарових, Милета, Владе и Јеле, када су, пет дана послије масакра пронађена, била су угљенисана и то у кући која је спаљена.

Грујичић

Неђо
Стана
Миодраг
Марко
Небојша
Вукосава
Срето

Злочин до злочина Заима Имамовића
Једном од комшија Грујичићевих душмани су одсјекли главу и то пред сестрама које су потом силоване и мучки убијене.

Крајишник

Боривоје
Борка
Јагода

Пијани пљачкали и клали Србе
Уз злочин који је почињен над члановима породице Крајишник, помиње се некакав такси жуте боје, који се кретао улицама Сарајева, са убицама које су излазиле из њега и клале Србе на које год су наишли.

Милошевић

Лука
Жељко
Драган

Убијени, а рат није ни почео
Двадесет и шестог мартовског дана 1992. године, припадници Хрватског вијећа одбране и Прве кажњеничке бојне уморили су у селу Сијековац код Брода све што је остало на кућном прагу, док је насеобина срављена са земљом.

Зечевић

Јован
Васо
Милан
Петар

Прве жртве села мученика
Из очију му се видјела мржња и жеља за убијањем. Извадио је пиштољ. Прислонио на чело и хладнокрвно убио Јову Зечевића. Слично су скончала још тројица његових синова.

Сријемац

Стоја
Петра
Вељко

Злочин у Лијешћу
Већ половином маја 1992. године у Лијешћу и у осталим дијеловима данашње општине Брод непријатељи су формирали чак 10 логора за Србе. Њихову имовину су пљачкали, а људе, жене и дјецу мучили и убијали.

Бардак

Бранко
Душанка
Милева Марчико

Прво их пљачкали па убијали
Седамнаестог августовског дана 1992. године, душмани прво пљачкају све што им је дошло под руку, а потом на звјерски начин убијају Бранка и Душанку Бардак, те Душанкину мајку Милеву.

Убипариповић

Младен
Будимир
Десимир

Три сина, три љуте ране
Младен, Будимир и Десимир Убипариповић, били су из Беговог Хана, а скончали су у Каменици код Завидовића, у Жепчу и на Путниковом брду. Сви са родитељима почивају у заједничкој гробници на Шушњару код Добоја.