Рат се у мјестима Посавине тек назирао, а војници хрватско-муслиманске ратне, али и поратне коалиције, већ су почели чинити злодјела о којима је мало ко писао, а још мање их ријечима и правдом кажњавао.
Злочин у Посавини, посебно првих мјесеци 1992. године, најављивали су зло, које је касније дошло и које је скупо стајало и породицу Лазаревић из села Гаковац код Дервенте.
У само једном, 23. априлском дану 1992. године уморени су отац, мајка и син. Вељко, Мира и Душко Лазаревић убијени су само зато што ником нису били криви, што су били добре комшије и што су се звали Србима. Остали су у селу. Нигдје нису ишли, а и нису могли, пошто су ратна браћа по застави и ножу већ била поставила барикаде на прилазима селу и Дервенти. Ко је до тада изашао, изашао је и спасао главу. Ко је остао, доживио је оно што и сви остали о којима су се “бринули” провјерени злочинци.
Увече су троје несрећника сјели за сто да вечерају, када су им на врата дошли они којима су вјеровали и које никада раније нису чак ни криво погледали. Сви знају зашто су убијени, али нико не зна како.
Оно што је извјесно је чињеница да су их ујутро пронашли мртве у кући у којој су заноћили, и то са прострелним ранама по глави и осталим дијеловима тијела. Видјело се да нису мучени, те да су скончали у брзој акцији непријатеља.
Заједно са још 16 сељана, које су тога дана уморили “црнокошуљаши”, пристигли из Хрватске, и муслимани са подручја бродске општине, Лазаревићи су покопани у масовну гробницу испод Чардака, једно од десетак већих стратишта у Посавини, из којих су мртва тијела ексхумирана претпосљедњег дана 1992. године и сутрадан сахрањена на начин достојан човјека и људи. Троје Лазаревића почивају заједно у миру божијем на сеоском гробљу у Горњим Церанима, насеобини дервентске општине.