Лука Цвјетковић, рођен у Гостовићима, прије 66 година данас живи у трошној кућици у Тишини, недалеко од Шамца. Далеко од родног огњишта и завичаја у подозренском селу Каменица, у који су се данас вратила само три старца, прича о ружној, тешкој и црној прошлости и времену рата у коме је остао без супруге Соке, која је умрла у априлу 1992. године и у коме је остао без своја три сина и завичаја, којег је морао напустити одмах на почетку страхота.
Најмлађи му син Дамир, рођен 1969. године, није био ожењен. Био је ангажован у рату већ од априла 1992. године. Увијек је био на првој борбеној линији, гдје је и погинуо 25. јуна 1992. године. Догодило се то на Сухој Ријеци у борби са муслиманима из Какња, који су нападали овај дио ратишта. У тој борби, исто кад и Дамир, погинула су још три српска борца.
Другог сина, тада двадесетдеветогодишњег, Његомира, Лука губи на гостовићком Вележу. Погинуо је у борби са муслиманима из комшијских села, који су надирали из правца Боровнице. Догодило се то 17. септембра 1992. године. Његомир је био ожењен и са супругом је стекао двоје дјеце. Дамир и Његомир сахрањени су заједно у мјесном гробљу у Каменици.
Свога Драгомира, трећег сина, који је носио пушку још од првих ратних дана, старина је изгубио у септембру 1995. Нестао је у једној од бројних акција и борби које су посљедње и најкрвавије ратне године вођене против муџахедина. Ни до данас Лука о њему ништа не зна.
Ако уопште може бити некаква утјеха, онда су то још четворица Лукиних синова који су преживјели рат. Уз Љубомира, Раденка и Младенка је и Зоран, који је ратни војни инвалид. Утјеха старини Луки Цвјетковићу је и десеторо безбрижне унучади.