Убили их они којима су вјеровали

Супружници Гојко и Божица Кнежевић и син им Веселко скончали су само зато што су вољели родни праг и што су вјеровали, касније се видјело узалуд, да им душмани неће учинити ништа нажао. Остали су у Видовом селу, десетак километара далеко од Дрвара, и нису хтјели ићи у избјеглиштво пред најездом помахниталих бојовника Хрватске војске и припадника Хрватског вијећа одбране.

“Најупорнија да остане била је мајка, која је тада, дакле у јесен 1995. године, имала 81 годину. Ни брат ми Веселко није хтио ићи са дједовине. Једно без другог нигдје нису хтјели, а ни могли. Остали су заједно. Само два дана пред пад Дрвара, дакле 12. септтембра 1995. године, дошао сам по њих. Отац није био код куће. Чувао је овце. Он би и хтио ићи, али остао је са њима”, уздише данас Срето Кнежевић, који је, тога дана, остао без мајке, оца и брата.

Све на које су наишли побили су, највероватније, припадници Прве гардијске бригаде Хрватске војске из Сплита, те полицајци из такозване Хрватске Заједнице Херцег Босне.

“Мајка је убијена сиједећи, пошто је 12 година била непокретна. Замислите колико су то били поремећени умови да су таквој несрећници једноставно одсјекли главу. Отац је убијен неколико стотина метара од куће и то у тренутку када је, највероватније, пошао да препне коња, који је био на оближњој ливади на испаши. Брат Веселко, који је био правник у дрварском “Грмечу”, убијен је пред подрумом наше куће у Видовом Селу. Истога дана душмани убијају и нашег рођака Радета Кнежевића, који је тих дана управо дошао кући на одмор, пошто је провео педесетак дана у рову на бихаћком ратишту”, наставља Срето своју причу.

Веселко и мајка му Божица Кнежевић пронађени су, послије рата, у масовној гробници “Камен” код Гламоча, која је откопана и из које су ексхумирана тијела чак 108 српских несрећника, углавном цивила са подручја Грахова, Дрвара и Гламоча. Ексхумација посмртних остатака обављена је 16. јуна, те 2. и 11. септембра 1996. године.

“Главу мајке  ни до данас нисам пронашао… Када несрећа крене онда њу нико не заустави. Послије рата умире ми и брат Зоран, који је тридесет и два мјесеца био у рову на Грабежу. Никада ниједну смјену није изостао. Увијек се одазивао позиву за одбрану земље. Отац Гојко и рођак Раде сахрањени су на сеоском гробљу на Спасовини, неколико километара далеко од Дрвара”, опет ће Срето Кнежевић.

У масовној гробници “Камен” код Гламоча сахрањена су и уморена тијела још много Дрварчана, односно комшија Кнежевићевих. Ту су пронађени и идентификовани посмртни остаци и старице Марије Рујевић, те Душана Бајића и замало па деведесетогодишњег Стевана Кукрића, којег су хрватски војници убили исто када и Кнежевиће.

“Опет ћу рећи. Све је могло другачије бити да су побјегли, да су отишли са свима нама. А имали су и чиме, пошто смо имали двоја коњска кола… У тору смо оставили осамдесетак оваца и великог бика. Скелет смо му пронашли са ланцем око врата на ливади код куће. Крепао је од глади. Страшно да страшније не може бити”, на крају ће Срето Кнежевић.

Листајући неке од докумената, који потврђују и присуство акције Хрватске војске на територији БиХ, у очи падају “заповједи” за нападе на западнокрајишке општине у љето 1995. године. У једном таквом акту, заједничком документу Министарства одбране и Главног стожера Хрватске војске Сплит (истурено зборно мјесто у селу Рујани код Ливна), и Заповједништву Прве гардијске Хрватског вијећа одбране “Анте Бруно Бушић”, којом је командовао бригадир Антун Лубурић, до у детаље су описани задаци свих јединица приликом напада на Грахово, Дрвар и Гламоч, што је подразумјевало и злочине попут оних које су Туџманови бојовници починили над породицом Кнежевић из Видовог Села код Дрвара.