Све за родну груду

Рат на босанскохерцеговачким просторима још није био ни на видику, а Недељко Ђукић, тада двадесетосмогодишњак, који је радио у Славонског Броду, дошао је у родни крај и придружио се својим комшијама, пријатељима и браћи. Требало је и морало бранити родну груду и борити се да се сачувају коријени и дједовина у родној Великој Сочаници.

У униформи српског борца, заједно са пет година старијим братом Миливојем, прошао је многа ратишта. Одолијевао је нападима непријатеља, борио се и све до 21. јануара 1994. године излазио као побједник.

Тога хладног јануарског дана, на положају којег су контролисали борци Осињске бригаде, 18 српских бораца нашли су се у окружењу на локалитету Пазарић, јужно од Маглаја. Муслимански војници, чија је јединица била у саставу корпуса муслиманске војске, којом је командовао Сакиб Махмуљин, заробљавају их, а потом, највероватније истог дана, све убијају и то на најсвирепији начин. Сахрањени су размрскане главе и са другим тешким повредама по цијелом тијелу. Видјело се то два мјесеца касније, 21. марта 1994. године, на размјени недалеко од Добоја, када су српској страни, поред многих других, испоручени и посмртни остаци браће Миливоја и Недељка Ђурића.

Најстарији од тројице браће, тада педесеттрогодишњи Симо, предратни трговац, погинуо је 25. маја 1992. године, недалеко од родне куће у Великој Сочаници. Био је инвалид још од Другог свјетског рата, у којем је настрадао као десетогодишње дијете. Иако није морао, јер није имао никакве обавезе, Симо је увијек био на располагању српским борцима и команди српских јединица. Чинио је и помагао колико је могао.

Сва тројица Ђукића сахрањени су на сеоском гробљу у родној Великој Сочаници.

Иза Миливоја остало је троје дјеце: Санела, Сања и Славен, а иза Симе супруга Мара и син Раденко.