Срби нису никада освајали туђе територије. Браћа Мандић и сви други храбри борци попут њих изгинуше на својој земљи бранећи је од вјековних непријатеља. То је наша порука цијелом свијету коју они једноставно неће и не желе да чују. Мандићи су бранили своју земљу и ништа више. “Нико нам не може оспорити да бранимо своје”, рекао је ово генерал-мајор Грујо Борић, командант Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске, приликом откривања споменика браћи Драги, Драгомиру и Стеви Мандићу, те њиховом зету Драги Бурсаћу на сеоском гробљу у Јасеници подно Грмеча.
Браћа Мандић, Стево, Драго и Драгомир, и зет им Драго Бурсаћ сврстали су се у ред великих синова борбе српског народа за слободу, част и достојанство. Сврстали су се у ред велике борбе у којој се бранила родна груда, нејач и све друго што припада једном народу.
“Браћа Мандић су велика и најсветија тачка у непрегледној колони српских бораца. Остаће понос овога краја, увијек немирног Подгрмеча. Остаће понос и Другог крајишког корпуса. Друкчију захвалност они, убијеђен сам у то, не би ни пожељели, а ни тражили. Том поруком откривам споменик новим српских Југовићима”, истакао је генерал Борић.
Споменик четворици српских јунака, припадника Војске Републике Српске, подигли су те ратне године становници крупског краја уз помоћ друштвено-политичких организација, те јавних установа и организација и приватних предузећа.
Свијеће су, том приликом, на хумкама запалили Анђа и Миле Мандић, мајка и отац погинулих јунака, а потом и родитељи Драге Бурсаћа. Свијеће су запалили и брат им Гојко, те сестра и супруга Славица са дјецом Далибором, Милетом, Владимиром и Далиборком.
Зло је Мандиће натјерало, па су са мајком Анђом и оцем Милетом морали само неколико дана прије почетка рата напустити родно село Перну и са лијеве побјећи на десну обалу Уне.
Ношени вјековном жељом српског народа Подгрмеча за слободом Мандићи су одмах на почетку ратних страхота ступили у редове српских бораца. Најстарији брат Стево, још неожењен, постаје извиђач у 11. крупској бригади Војске Републике Српске. Рањен је на Грмуши 10. јула 1992. године. Од задобијених рана подлегао је четири дана касније у бањалучком Клиничком центру.
Ни најмлађем брату Гојку ни мајци Анђи ни оцу Милету ни сестри Славици није почела ни зарастати рана ни престати бол за Стевом, а већ их стиже нова, још већа жалост. Догодило се то на Илиндан 1992. године, када су муслимански војници кренули у пробој прве линије фронта на Стражбеници, односно Црквини, понад Отоке. У крвавој борби која је вођена сатима, у редовима српских бораца, на првој линији фронта гину Драго Мандић и његов млађи брат Драгомир. Борећи се раме уз раме са њима гине и њихов зет Драго Бурсаћ.
У децембру 2003. године на гробљу у Јасеници, која се сада зове муслиманска Јасеница, поразбијани надгробни споменици браћи Мандић и њиховом зету. Муслимански ратници када су “ослободили” овај крај на свој начин “уредили” су све оно што је српско. И споменике Мандићима, дабоме. Ни мртвима нису дали мира. И мртви су непријатељима сметали.
Могу нељуди уништити све, али никада душу и оно што је сакривено дубоко у коријењу православља.
На гробљу у Јасеници данас нови надгробни споменици српским јунацима, новим српским Југовићима, браћи Стеви, Драги и Драгомиру Мандићу и зету им Драги Бурсаћу.