Нестали, спаљени, уморени…

Старина Ристо Нешковић имао је 71 годину када је изгубио првог сина Миланка. Као припадник Војске Републике Српске погинуо је 17. августа 1992. године у мјесту Крива Драга. Посмртни остаци још нису пронађени.

Ристина супруга Вукосава, седамдесетогодишња старица, изгорјела је 1992. године у породичној кући у мјесту Подмјера.

Петко Нешковић, Ристов син, имао је 40 година када је, као борац Војске Републике Српске, погинуо недалеко од Витковића. Догодило се то 21. септембра 1994. године. Иза себе је оставио супругу и троје дјеце.

Од свега што је остало у породици Нешковић је прича Стоје, Петкове супруге, која мало кога може оставити равнодушним.

Петнаестог августовског дана 1992. године у мјесту Подмјера српске несрећнике у њиховој кући нападају припадници већ одавно формираних “Зелених беретки”, регуларних, а заправо паравојних јединица муслиманске војске. У кући су били Вукосава Нешковић, Ристова супруга, затим Милка Вукадин, те Стојина дјеца Пејка, Марица и Бојан. У кући су били заробљени и Нада, Миланкова супруга и њихов трогодишњи син Владан.

Због страха којег је тада доживјело несрећно дијете, Владан је остао трајни инвалид… Остао је у колицима… И Стојин син Бојан такође је остао шездесетпостотни инвалид, пошто је током опсаде муслиманских бојовника рањен.

Био је то злочин којег мало ко познаје. “Зелене беретке” су немилице пуцале на заробљене људе… Прије тога из куће су изнјели све што је могло да се изнесе, да би ту исту кућу, у којој су били несрећни људи, муслимани и запалили. Том приликом, сјећа се Стоја, погинули су Сава и Никола Вукадин. Друго двоје, Милку Вукадин и Зорана Малишића, припадници “Зелених беретки” одвели су у логор 17. августа 1992. године. Од тада па све до данас се не зна о ово двоје несрећних људи.

А онда слиједи прича о малом Бојану, Стојином сину. Дијете прво истрчава из куће, пошто га је дим почео гушити. И остали су за њим ријешили изаћи чак и по цијену да буду убијени.

“Пошто сам изашла посљедња, мој Бојан је потрчао мени у загрљај. Душмани пуцају на њега и тешко га рањавају. Једног од злочинаца ухватила сам за пушку да ми не убије  дијете, он ми је одговорио да ће убити и мене и њега… Послије стравичних слика, одвели су нас у логор на Доње Баре… Након тога отишли смо у Горње Баре, а потом у Мравињак. У логору, у којем су били катастрофални услови, провели смо цијело вријеме, од оног 15. августоваског дана па све до 22. новембра 1992. године… Осман Субашић и неки Дино, такође муслиман, пребацили су нас у Шашиће, гдје су живјели Јовановићи. Ту су, заједно са још четрдесетак сељана, остали без обзира што је све то било под контролом Армије БиХ”, прича Стоја.

Она даље свједочи како је “њен свекар Ристо разговарао са Османом Субашићем у намјери да договори размјену, до које је ипак дошло 22. новембра 1992. године”.

“До размијене је дошло у Прачи, а ја сам са тешко рањеним сином отишла у Београд на лијечење. Тамо је оперисан и лијечен. Остао је трајни, шездесетпостотни инвалид”, каже на крају несрећна жена.