У заједничком животу Мило и Мара Митровић из Незука, недалеко од Сапне, изродили су чак десеторо нејачи. Седморо више немају. Четворо је прогутала смрт још док су били дјеца. Некима од њих родитељи нису ни надјенули имена, а већ су умрли. Тројицу синова, Драгомира, рођеног 1962. године, Радислава, млађег двије године и Бранислава, рођеног 1968. године, Мило и Мара изгубили су у последњем рату. Сву тројицу умориле су њихове комшије муслимани 9. маја 1992. године.
Душан Марић у својој причи наглашава како се то догодило истог дана када је цијели свијет прослављао побједу над фашизмом. А коријени тог фашизма још су опстајали у овом дијелу земље која је тек била на прагу правог, заправо, крвавог рата.
Ниједан од браће Митровић тога дана није сањао да ће га стићи душманска рука. Да ће их стићи рука људи којима су вјеровали. Да ће их стићи рука њихових комшија муслимана са којима су годинама и десетељећима дијелили и зло и добро, када су тим својим комшијама у не тако давна времена давали и хљеба.
Кренула су браћа тога дана да се јаве својој јединици у Зворник, како би добили своје прве борбене задатке. Нису ишли дуго, а на брду Парлог снашло их је зло. Упали су у засједу муслиманских ратника. Поубијана су сва тројица.
Сутрадан су мјештани пронашли тијела уморене браће Драгомира, Радислава и Бранислава Митровића. Била су изнакажена. Непријатељи су се вјероватно иживљавали над мртвим тијелима.
Драгомир је био заклан и била му је смрскана глава, док су Браниславу муслимани прво разбили лобању да би га потом и запалили. Пронађен је тек сутрадан у сусједном муслиманском селу.
Несрећни отац Мило умро је прије четири године, а бака Мара данас живи у скромној кући недалеко од Зворника. Болесна је и непокретна, а о њој се брине кћерка Марица, која је уз мајку заједно са својим унуком Цветком.