Милујем споменике подигнуте

Истога дана, 28. августа 1992. године, убијени су педесеттрогодишњи Раденко Бјелаковић и његова кћерка Соња, која је напунила тек 19. годину живота.

Отац Раденко био је ангажован у рату од априла исте године па све до своје погибије, а Соња је уморена само зато што је била ту више од четири часа у засједи, у којој су их држали непријатељски војници.

Тога дана Бјелаковићи су били заједно у ауту којим су се из Борика враћали према Рогатици. Заустављају их муслимански војници, односно припадници такозване Армије БиХ. Били су заробљени у ауту четири и по часа. Мајку Добрилу је непрестано тјешила кћерка Соња.

“Не бој се мајко. Сакриј се под сједало. Ту те неће наћи”, говорила ми је моја Соња.

“Да сам знала да ми је Соња убијена, молила бих душмане да и мене убију. Што су ме оставили у животу? Немам више ни свога Славише. Свога јединога сина који је као припадник Војске Републике Српске на извршењу борбеног задатка погинуо у војном транспортеру 26. јуна 1992. године. Остала сам и без Раденка и без Соње и без Славише… Остадох сама”, прича Добрила, показујући слике које је некако скупила и које је подсјећају на дивну дјецу и супруга.

“Соња ми је била најбоље дијете. Никада се није десило, а нити јој је то икада могло пасти на памет, да ме не послуша. Моја вила… Као да ју је земља себи и за себе и учила и хранила… Погледај мога сина Славишу. Свира хармонику. Није се мени окренуо, да му макар лице видим. Да га љубим…”, уздише Добрила гледајући слике.

Убога жена сваки дан одлази на гробље у Борике, гдје су и сахрањени њени најмилији.

“Љубим, умивам и чешљам своју дјецу. Славим им рођендане, служим парастосе… Како је тако судбина била дрска… Зар је мени морала отети све што сам имала… Зар је мени морала убити у души све моје најдраже… Нису све сузе исте… Јесте да једнако влаже образе, али нису све исте и тешке… Не знам да ли ће икада на ова питања одговорити, односно за тај злочин одговарати они који су побили моје… Изједе ме неправда што душмани нису пред лицем правде… Изједе ме неправда што се само мом народу суди… А гдје су и да ли ће икада одговарати убице моје Соње. Да ли ће икада одговарати они који су убили мога Славишу и мога Раденка… Немало бих вољела да на састанак са нама, члановима породицама несталих, уморених и заробљених, дођу они из Тужилаштва БиХ па да их упитам за злочинце који ми убише све…”, на крају ће Добрила Бјелаковић.