Мајка која није носила црнину

У Власеници се у децембру прошле године угасио живот Грозде Делић. Угасио се живот једне баке, мајке не једног већ три сина, српска јунака погинула за дане и у вријеме које данас ником не дамо и које љубоморно чувамо. Угасио се живот мајке која је цијели свој живот посветила подизању синова, својих соколова, које је за живота учила какав човјек треба бити и како се треба борити за идеале свога народа. Остала је у сјећањима свих који су је за живота познавали као великог борца без пушке.

Њена три сина Велко, Јанко и Радислав кренули су у борбу из које се нису вратили живи. Дали су своје животе Републици Српској.

Често се за живота , бака Грозда наслањала на прозор не би ли кроз окно угледала неког од њих. Гледала је тамо далеко. Ослушкивала је сваки шум не би ли однекуд чула кораке своје дјеце, својих синова јунака.

Били су то дани бескрајне наде, ишчекивања, чежње, али и вјере у боље сутра. Било је то тако све док није видјела сина који је погнуте главе пролазио поред куће. Раширила је мајка Грозда своје немоћне руке и полетјела му у загрљај. Али добра није било. Осјетила је то она у ваздуху. Старицу је на зло подсјетио сан из протекле ноћи.

Умјесто крика бол јој је запарао душу. Зауставила се скамењена кад јој је саопштена вијест да јој је син Јанко погинуо на ратишту негдје у Хрватској. Била је то ратна 1994. Обилазила је бака ратишта и стратишта не би ли пронашла кости свога миљеника. Узалуд је пријављивала његов нестанак. Узалуд се надала све до посљедњег дана живота, а да о Јанку није сазнала ништа.

Долази потом још једна ратна година, 1995, Бог јој не д’о. У тој години Грозда губи још два сина – Велка, који гине недалеко од Шековића, и Радислава, који гине  за отаџбину на сарајевском ратишту.

Једино је Велко био ожењен. Данас за њим болује супруга Пелка и кћерке Марина и Велка.

Баке Грозде више нема. Али остао је њен понос. Њена стаменост која краси само мајке херојине које су свом народу и својој земљи подариле оно највеће и највише, које су подариле животе својих синова.

Сви ће се у Братунцу и Шековићима сјећати мајке Грозде и њених бијелих чарапа и њеног бијелог пуловера које је исплела својим дрхтавим рукама. Носила је старица увијек бијело јер је то симбол слободе. Црно није хтјела да носи само зато да породицу која је поносна на своје јунаке не би подсјећала на вријеме трагедије, црних марама и још црњег времена у коме се рађала и родила наша Република Српска.

Бака Грозда сахрањена је уз своје синове на мјесном гробљу у Трнову код Власенице.