Мало их је у височком крају који, за живота, нису познавали породицу Вуковић из села Коложићи. Углавном због њихове честитости, а онда и угледа који су уживали код својих комшија у насеобини у којој је муслимана било замало па дупло више него Срба.
За мирних времена у Коложићима ником ни на крај памети није било да би се баш у њиховом селу могао догодити злочин. А десио се и то 20. јуна 1992. године, када је, у само једном дану, побијено шесторо Вуковића – Бошко, Драгиња, Рајко, Миодраг, Јеленко и Здравко. Због зла каквог је преживјела, скривајући се од злочинаца, али и слика које је видјела и које су је прогањале, годину дана послије, убила се Здравкова кћерка, средњошколка Тања Вуковић.
Зло су Вуковићима донијели нико други до, како кажу свједоци, њихове комшије Мушинбеговићи, такође врло угледна, али муслиманска породица. И уочи самог злочина, наставља даље свједок, у кући Вуковића је преноћила Хисвета Мушинбеговић.
“Догађало се и раније да су наше комшије често код нас спавале. Никада нисмо сумњали, а не дај боже чак и претпоставили то да ће нам баш они доћи главе… Када је тог дана чељад сјела за сто да руча, ето ти у кућу наоружаних комшија муслимана, које је предводио син нашег комшије звани Дичо. Са њим је био и Изет Мушинбеговић… Одједном је почела рафална рафална паљба. Пуцали су и одједном престали. Кад сам дошао, видио сам да су сви били мртви. Њих шесторо – отац, мајка, брат, синовац и још два рођака”, причао је представницима Комитета за прикупљање података о злочинима један од рођака уморених.
Зна се добро ко је Вуковиће побио. Ко им је узео животе и то без икаквог разлога… Вуковићи су комшијама муслиманима сметали само зато јер су били друге вјере. У крвавом пиру тога дана у Коложићима предњачили су Јусуф Мушинбеговић, предратни Титов официр, 1992. године командант Територијалне одбране у Какњу. Међу злочинцима је био и Хасиб Мушинбеговић, затим онај Дичо и Изет Мушинбеговић, те Адем Омербеговић, Мисрет Рамић као и неки Тарик из Какња. И нико од њих ни да се помене када се о злочинима поведе ријеч. Нико од њих да макар мало буде узбуђен због зла којег је починио.
Милко Марић из Оперативног тима Републике Српске за тражење несталих лица, каже како су “почетком јуна 1999. године, по налогу Окружног суда у Српском Сарајеву, ексхумирани посмртни остаци уморених Вуковића, те да су предати Центру за обдукцију и идентификацију”.
Тако је, ето, завршена још једна прича о страдању српског народа у централној Босни. Ратни вријеме, а потом и године које су дошле и које су са собом донијеле борбу свих да се преживи и обнови у рату порушено, неправедно, али и ненамјерно је учинило да злочин над Вуковићима буде запостављен, баш као и хиљаде других породица и њихових несрећних судбина. Прича о њима, исписана је у овој књизи, само је подсјећање и опомена да злочини почињени над Вуковићима никада не смију бити заборављени.