Брата сахранила, оцу и мајци ни трага

“Брата Рељу смо сахранили, а мајку Милку и оца Радисава нисмо ни пронашли. Скончали су 1992. године. Нико не зна како, али зна зашто. Само зато што су били Срби умориле су их, највероватније, њихове комшије муслимани или неке од бројних паравојних формација које су тих дана дјеловале долином Дрине. Убијеђени смо и у то да су њихова тијела послије злочина, бачена у Вишеградско језеро”, каже Мира Рајак, кћерка односно сестра уморених Рајака, који су били узор и примјер поштења и рјешености да бране своје и да не дирају туђе. Знају то сви у Устипрачи, варошици на лијевој обали Дрине, која је у протеклом рату била на вјетрометини ратних страхота.

Реља Рајак био је активни официр бивше Југословенске народне армије. Службовао је у Шибенику, гдје је од напада већ формираних јединица Збора народне гарде бранио темеље бивше државе.

“Приликом једног од напада хрватских бојовника био је рањен један Рељин војник. На путу до гарнизонске болнице, гдје га је водио како би му била указана љекарска помоћ, Рељу заробљавају “зенге” и одводе га у један од казамата у Шибенику. Ту га малтретирају и туку. Педесет и четири дана је тамновао и пролазио кроз свакодневне тортуте непријатељских стражара. Потом долази до размјене и то у вријеме када је у Книнском корпусу службовао Ратко Младић. Реља је одмах рекао да је “Младић једини човјек под чијом командом би се борио”. То се касније и догодило”, прича Ратко Зубац, Мирин супруг, који се увијек са поносом сјећа Реље Рајака.

Одмах по доласку, прво у Кумбор у Црној Гори, а потом и у Босну, Реља се прикључује борби против непријатеља. Постаје замјеник команданта једне од српских јединица које су ратовале на ратишту код Чајнича.

“Немиран дух, али изнад свега храброст и жеља да брани српски народ и његова вјековна огњишта, одводе га на прве борбене задатке. Приликом једног од њих гине у Вишевцима. Убијају га муслимани… Храброст је награђени великим ратним признањем, на којег смо сви немало поносни. Наш Реља је, указом предсједника Републике Српске, понио Орден Милоша Обилића”, поносно ће сестра Мира.

Реља Рајак, уз почасти какве се додјељују само јунацима, сахрањен је код цркве у Чајничу.

Милка и Радисав становали су у жељезничкој згради у Устипрачи. Поносни на своју дјецу, живјели су срећно све до прве ратне године када нестају без трага.

“Све док нешто ниси видио својим очима не можеш ни вјеровати. Неки кажу да су их убиле комшије муслимани, други опет неке од паравојних јединица које су пљачкале, палиле, убијале и чиниле зло у свим мјестима уз обалу Дрине. Многи, међутим, тврде да су Милку и Радисава убили зато што је старина седамдесетих година, дакле у вријеме Титове Југославије, свједочио против неких Меховића и Смајловића који су у Другом свјетском рату починили злочине. Чак су и Радисава били повели на стријељање. То му комшије муслимани, дакле ти исти Меховићи или Смајловићи, никада нису заборавили, тако да је рат, који је већ био почео, био прилика да му врате. Зато су га највероватније и убили. Суд то никада није испитао, а нити било шта предузео како би се злочини муслимана у Устипрачи и овом дијелу Подриња испитали, а злочинци привели суду правде”, опет ће Ратко Зубац.

Мира и Ратко са сином Сашом и снахом Мајом данас живе у Мрчајевцима, у чачанском крају, у Србији. Ако се може говорити о радости, онда је то данас у овој породици мали Реља, Сашин и Мајин син, који је свијет угледао истог дана, дакле 9. августа, када је код Чајнича погинуо Сашин ујак, херој Реља Рајак.

Оца и мајку Миру није пронашла… Брата Рељу је сахранила… Три живота испод једног крова прогутало је вријеме у којем су непријатељи хтјели да понове зло с почетка четрдесетих година прошлог вијека.