Педесет и шест српских цивила из 18 насеобина око Јошанице, прво су злостављали, а потом на најмонструознији начин уморили припадници муслиманских јединица којима је командовао Заим Имамовић из Горажда. Међу српским несрећницима који су тога, 19. децембарског дана 1992. године, дакле на Никољдан, велики празник српског православног народа, била су 32 мушкарца, 21 жена те троје дјеце млађе од 10 година.
Уз још четири породице које су највише пострадале на губилиштима уз Јошаницу били су и Грујичићи – супружници Неђо и Стана, синови Миодраг и Марко те унук им Небојша. Уморени су још и Вукосава и Срето Грујичић (Неђов брат).
Миодраг је убијен много раније, крајем маја исте године, док је Небојша, као припадник Војске Републике Српске, погинуо на борбеној линији у Зебиној Шуми, само дан послије злочина у Јошаници.
Анђелко Грујичић је испричао како је током рата остао без осам чланова своје породице. У рату је изгубио и сина јединца. О страдању тога дана, вели како су Влатку Вишњићу моторком одсјекли главу. То су гледале Влаткове сестре које су потом силоване и масакриране.