У Куносићима, српском селу илијашке општине, данас нико не живи. Сви су отјерани са родног огњишта. А прије рата у Куносићима је било шездесетак кућних нумера и на родним огњиштима око триста душа. Највише Ђурђића, Јевтића и Мићића.
У Куносићима данас нема Срба, али су зато остале приче о страдању и злу, које су, мирним и изнад свега честитим сељанима, донијели муслимани из њиховог окружења, углавном из Брезе и Вареша.
Међу страдалницима из Куносића је и троје Ђурђића – Момир, његова супруга Мира, те син им Ратко.
О Никољдану 1992. године, у једном од ровова који су били у близини њихове куће, прво гине Ратко Ђурђић, припадник Војске Републике Српске. Тада је иста судбина задесила и још два Раткова ратна друга – Жељка Шарића и Милоша Гаврића, који су, заједно са њим, бранили родно огњиште. Сву тројицу убили су муслимани из Брезе.
Пет мјесеци касније, 19. мајског дана 1993. године, муслимани масакрирају Момира, који је такође био српски борац, и супругу му Миру Ђурђић. Њега су, заједно са супругом, у раним јутарњим часовима заробили у непосредној близини куће, гдје је била и прва борбена линија. Обоје су скончали на најстравичнијим мукама и то без испаљеног метка. Мучили су их, уморили и измасакрирали ножевима.
Несрећни Ђурђићи прво су били сахрањени на сеоском гробљу у Куносићима, да би касније били ексхумирани и поново сахрањени, али овог пута у Милићима, гдје је тада живио Радивоје, други Момиров и Мирин син.
Преосталих деветоро сељана, који су, такође, били жртве комшија муслимана, сахрањено је на Војничком гробљу у Сокоцу.