“Данима послије сахране тражио сам главу мога Драгана. Нашао сам је, а потом откопао његов гроб и сам је похранио у раку. Све сам то скривао од моје супруге… Два пута сам сахрањивао Драганове посмртне остатке. Ни сам не знам како сам све то могао издржати и преживјети. Ни сам не знам како данас могу проћи поред кућа мојих комшија муслимана који су, за вријеме посљедњег рата, у Трнову починили овај и бројне друге злочине”, почиње причу Маринко Бјелица, човјек који је у рату остао без два сина и кћерке. Мало послије остао је и без оца, мајке и супруге.
Драган је скончао на Рогоју изнад Трнова. Убили су га на најсвирепији начин… Муслиманском јединицом која је починила овај злочин командовао је неки Хрват из Сарајева.
Други син Јанко тек је напунио 21. годину када су га убили и то на Сестаљеву код Трнова, поткрај јула 1992. године.
“Био је к’о од брда одваљен. Два метра и још два центиметра висок. Лијеп к’о слика… Са првим данима рата прикључио се Трновској чети. Борио се да одбрани земљу и у тој борби погинуо”, уздише Маринко.
Осамнаестогодишња кћер Радмила била је везиста и болничарка у једној од јединица српске војске. У септембру 1992. године погинула је на локалитету Чакле на Игману.
“Са њом су у смрт отишла још 24 српска јунака. Убила их је граната испаљена са једног од положаја муслиманске војске на овој планини”, наставља Маринко своју трагичну причу.
И када је очекивао да од овог зла већег не може бити, Маринко остаје и без оца Јове и мајке Босиљке.
“Срце им није могло издржати. Пукло је за унуцима… Прво је умрла мајка, а годину дана касније и отац. Моја супруга Славојка, Радмилина, Јанкова и Драганова мајка, носила се са тугом и болом док и њу срце није издало… Њих шесторо ми је отргнуто од срца”, уздахну Маринко и зашути. Покушао је сузе скрити. Није успио…
Маринко ни дједовине више нема. Нема, јер су, горе у Врбовику, умјесто родних огњишта данас остала само зграришта.
“Све што је могло да гори и што је било на темељима сравњено је са земљом. У мом родном Врбовику данас аветињски мир и дједовина зарасла у коров. Никог од сељана… А сви су били истог презимена, Бјелица”, на крају ће Маринко.
У Маринковој кући у Трнову наврате данас Јанкови, Драганови и Радмилини и школски и ратни другови. Дођу да са Маринком прозборе коју. Да се сјете дана које треба што прије заборавити, али не и опростити онима који су, за тих дана, злочине починили. Да се сјете времена у коме су, за само неколико дана послије окупације Трнова, муслимани, данас Бошњаци, уморили 130 српских бораца и исто толико недужне нејачи – жена, дјеце и стараца.
Ту је и судбина Милене Витковић која је остала без десеторо својих најближих. Приликом напада на село Ледиће муслимани су јој уморили два брата, снахе и дјецу. Њих десеторо.
“И нико за злочин у Трнову није до сада одговарао. Сви се праве и слијепи и глуви. А зна се и ко је злочин починио, гдје се тај злочин догодио… Зна се да су руке највише биле крваве Едхему Годињаку, Меху Терзи, Хамди Рамићу и Ејубу Велићу. Сви они и данас шетају Сарајевом и Трновом. И опет ником ништа”, каже Недељко Митровић, предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске.