Отац Миломир, припадник Војске Републике Српске, мајка Зорка, сестра Данијела, брат Дарко, сви Обрадовићи, те супруг Горан Перовић… све их је у једном дану изгубила Добрила Перовић. Све њих су на најсвирепији начин, маљевима и ножевима, уморили комшије муслимани.
Те комшије муслимани убили су још и кума Драгана Мотику и рођака јој Драгана Кусмука.
“Налогодавци и егзекутори су познати, али још нису платили казну. Колико год ме боли судбина моје породице, исто толико и чињеница да се убице, дакле наше комшије којима смо увијек вјеровали, и даље негдје слободно шетају. Не може у овој земљу још задуго бити ни правде ни помирења”, рекла је новинарима несрећна Добила, поводом 17. годишњице страдања породице Обрадовић.
Невјешта рука исписа причу о страдању и трагедији. Причу о трагедији Добриле Обрадовић-Перовић, мајке Милијане и Маријане, прелијепих дјевојчица, којима је зла судбина, већ на прагу живота, гушила јутра.
Прича је то писана из душе. Прича о трагедији каквих је мало, без обзира што је свака од њих тешка на свој начин. Ово је прича о злу времену у којем су зло починили они од којих се честити народ никада не би надао.
“Моја трагедија почиње, а да мене нема ту, пошто сам те кобне године и још кобнијег мјесеца отишла у Обреновац како бих се породила. Своје сам оставила живе и здраве у Солаковићима. Лијепо је било мени код мојих у Србији, али моје мисли биле су окренуте Солаковићима. Биле су окренуте мојима, који су остали у селу да под топовима и гранатама рат који је већ почео, живе неки нови живот. Већ сам постала мајка и другог дјетета, а догоди се зло. Тог 12. јулског дана чула сам за моју несрећу. Сви медији су тога дана објавили вијест о трагедији и злочину почињеном у Солаковићима. Сви моји су побијени. Куда ћу и шта сада када сам са мојим милим кћеркама остала сама на вјетрометини живота. Нијема сам и немам снаге. Уста се осушила. Из њих ни ријеч није могла изаћи. Сутрадан ми долази стриц. Вели како сам му само ја остала. Неутјешно ме тјеши. Дошао је како би ме приволио да са њим идем у Чачак. Увјеравао ме је да ћемо некако лакше заједно пребродити тугу… Новембра 1992. године зову ме у Рогатицу. Питали су ме гдје да сахране посмртне остатке мојих најмилијих. Велим им да буду сахрањени на градско гробље у овом граду. И опет су заједно. Једно поред другог… Почетком јула 1993. године одлучила сам да се из Србије вратим у Рогатицу. Једва сам објаснила стрицу моју намјеру. А он, јадан, кроз сузе ми говори: “Не иди да и тебе не изгубим”. Ја га не чујем. Само ми је на уму то да ћу доласком у Рогатицу бити уз све њих. Да ћу бити у њиховој близини. Бићу у близини да их загрлим и пољубим. Да им помилујем надгробне споменике. Да им запалим свијећу. У Србији ме нису могле зауставити ни сузе које је стриц лио због мог одласка… И тако, стижем у Рогатицу. Не знам куда ћу. А и немам гдје. Милијана ме држи за руку, а Маријану носим у наручју… Одлазим на гробље да прво видим моје… Њих петоро једно до другог. Не знам коме прије да приђем. Не знам кога прво да пољубим. Сви су ми од срца отети. Сви су ми из душе украдени… Вријеме ипак пролази. У Рогатици добијам стан у коме боравим 10 година. Потом рјешавам стамбено питање. И запошљавам се… Примам и породичну инвалиднину… Моје Милијана и Маријана се школују…
За одговорност оних који су уморили моје, не питају ме… Изглед да то за судове и међународну заједницу није злочин… Знам да њих не боле моје ране. Сигурна сам да њих не пеку моје сузе… Нека је сваком на душу”.