“Нико ми осим вас не дође у ових 15 посљедњих година. Нико осим вас да ме упита гдје сам и како ми је. Да са мном подијели тугу због губитка мајке и два брата, које су заједно, са још двадесетак сељана, уморили муслимани из Кладња. Нисам тражила никакву помоћ, али сам очекивала макар мало разумијевања од људи одговорних да се брину о страдалницима прошлог рата”, јада се данас Зорка Куртума, која са супругом Милошем живи у Власеници и која из брака са њим има сина Радомира и кћерку Зорицу.
Зло у Врановићима, селу кладањског краја, починили су муслимани, припадници “Зелених беретки”, које у овом крају сви знају.
“Када смо из родног села избјегли 15. маја 1992. године, у Врановићима смо оставили наше најмилије, које касније више никада нисмо видјели, а нити се више икада вратили у родни крај. Мајку, два брата те још двадесетак комшија, међу којима је био и Илија Алексић и непокретни му син Иго, те моју тетку и њеног сина, све њих су побили злочинци који су нам послије тога покрали, а потом и порушили наша имања”, опет ће Зорка, данас Куртума, чије три сестре живе у Шиду, а једна у Њемачкој.
У документима Оперативног тима Републике Српске за тражење несталих пише да су “појединачна гробна мјеста откопана и из њих 25. јула 2000. године ексхумирани посмртни остаци Миољке, Милорада и Чеде Шкиљевић, који су, само два дана касније, и идентификовани.
Троје Шкиљевића је било покопано недалеко од њихове родне куће на локалитету Ливаде у Врановићима, односно у засеоку Плаша. У идентификацији уморених помогли су, како стоји у документу, Чедин син Радомир Шкиљевић, те комшија Перо Алексић. Посмртни остаци мајке и њена два сина почивају данас у миру божијем у гробљу у селу Тршић код Зворника.
“Прије неколико година код нас је у Власеницу, гдје смо избјегли, дошао неки муслиман из Кладња по имену Авдица… Ваљда га је гризла савјест и није му дала мира, па је дошао да нам исприча све шта се тог мајског дана догодило у Врановићима. Рекао нам је ко је и како убио моју мајку и два моја брата, али и све друге сељане. Били смо згрожени јер смо неке од тих људи и познавали… Касније сам чула да је Авдица преко ноћи мистериозно нестао. Неко га је, највероватније, убио само да не би свједочио о злочину којег су починили његови… И да није Авдице, зар Суд и Тужилаштво БиХ не би могли покренути ово питање, те злочин процесуирати и злочинце извести пред суд. Не морају само Срби одговарати и то за све што се догодило у протеклом рату”, пита се на крају Зорка Куртума.