Када су бојовници регуларних јединица Хрватске војске, дакле војске друге државе, заједно са припадницима Хрватског вијећа одбране, у зору 3. априла 1992. године напали село Малован на Купрешкој заравни, очекиван је рат, али не и тако стравични злочини које је непријатељ починио већ првих дана, зашто не рећи, агресије. Осјетила је то понајприје породица Богољуба и Љепосаве Лугоња из купрешког села Равно.
Све до напада и почетка ратних страхота породица је, у родном крају, живјела у срећи и благостању. Сви који су били радно способни били су запослени. А њих у породици ово двоје честитих домаћина није било мало. Поред три кћерке, Ружице, Милице и Стане, Богољуб и Љепосава изродили су још четири мушке главе, Илу, Стевана, Ратка и Милорада. Ратко је био ожењен и у браку са својом Босиљком добио сина Жарка.
Трећег дана рата на Купресу, дакле 6. априла 1992. године, “црнокошуљаши”, кажу да су били припадници Хрватске странке права, која је већ одавно била формирана у Купресу, обучени у црне униформе својих предака, заробљавају групу Купрешана. Истог дана из те групе изводе двојицу – Стевана Лугоњу и Драгу Челебића. Одмах су их стријељали и оставили на мјесту гдје су извршили злочин. Погибију је гледао Стеванов брат Ратко.
Несрећа овдје није стала. Истог дана “црнокошуљаши” на Купресу заробљавају и Ратка. Заједно са већом групом Срба, међу којима је био и купрешки свештеник Зоран Перковић, иначе један од највећих страдалника са Купреса, одведен је у правцу Шујице, да би касније сви били мучени у Томиславграду и то на начин како то чине односно како су то чинили нељуди у Шујици, Задру и посебно у, по злу чувеном, казамату “Лора” код Сплита.
Осмог дана невиђене тортуте Ратка и његове заробљене другове одводе из Еминовог Села у непознато. Тијело му никада није пронађено.
А онда долази 9. јануар 1993. године, када је Богољуб Лугоња из Купреса, гдје је прослављао Божић, кренуо у родно Равно, у жељи да се прикључи својима на првим линијама одбране. Камион у коме се, са својим комшијама и познаницима, налазио и Богољуб, упада у засједу. Прво бива гранатиран, да би потом на њега био осут прави рој непријатељске ватре из пјешадијског наоружања. Богољуб је том приликом био смртно погођен.
Послије Стевана и Ратка, скончао је, ето, и отац им Богољуб. Скончао је тако и најмлађи му син Стеван (1967), кога су усташе заробиле и стријељале, и други син (Ратко), који је нестао у усташким затворима.
Несрећна жена Љепосава Лугоња, са својима, бјежи са Купрешке заравни у новембру 1994. године. Нови кров над гладом проналази у Бјелајцима код Мркоњић Града… Годину дана касније опет у избјеглиштво. Само овог пута далеко преко Дрине. Чак у Сремске Карловце.
Тек што је дошла, 4. јуна 1996. године, саопштавају јој још једну тужну вијест. Њен најстарији син Иле пронађен је мртав у својој соби у Франкфурту. Срце му није могло издржати. Издахнуо је далеко од родног краја. Далеко од сестара, браће и родитеља које је неизмјерно волио.