Крвава прича из Залазја

Љубо Ракић и супруга му Јела, која је умрла, у Одбрамбено-отаџбинском рату остали су без синова Момчила и Миодрага и унука Милета. Сва тројица су уморена у нападу муслиманских јединица из Сребренице на њихово родно село. Сва тројица су уморена истог, 12. јулског дана 1992. године.

Уморени су на Петровдан, велики православни празник.

У Залазју, српском селу у сребреничкој општини, мјесту страдања српског народа, за Петровдан прве ратне године исписана је још једна тужна прича.

Тога дана у наизглед мирној љетној ноћи и на дан великог празника хорде зла, предвођене Насером Орићем, опколиле су село те побиле и спалиле све на шта су наишле. На свом крвавом и смртоносном походу наишли су и на Љубине синове Момчила и Миодрага и Момчиловог сина Милета. Од те ноћи судбина Ракића још није позната, тако да и дан-данас њихове породице трагају за њиховим посмртним остацима. Иза Момчила су остала још два тада малољетна сина, док страдали Миле није био ожењен.

Борећи се да преживе породице Ракић данас живе у Сребреници. Уз сву муку која их прати у посљедњих 17 година, отац и дјед Љубо Ракић недавно је, послије дугогодишње туге за својим најмилијима, и преминуо.