Можда би Стеван Бојовић из Рогатице био још дуго међу живима да га није снашло зло посљедњег рата, у којем су му од срца отргнута три сина и унук. Само је рат могао исписати тако сурову причу. Само је рат могао са собом донијети бол због којег стаје дах и ријечи се губе у грлу.
Јесте ово, како кажу снахе Стеванове, стравично страдање породице Бојовић. Али је сигурно и то да рат и зло не бирају, те да узимају и оне који ни мрава нису згазили. Узимају оне који су били криви само зато што су земљу и свој народ вољели. И за тај народ гинули.
Стеванов син Десимир, рођен 1938. године, био је припадник Војске Републике Српске. Супруга му Милијана прича како је несрећа породицу почела пратити још од 2. јуна 1992. године, када је погинуо Десимир.
Да је Бог дао па да је зло стало са Десимировом погибијом, некако би Бојовићима било лакше. Али није… Мало послије, гину још два Стеванова сина. У истом, десетом септембарском дану прве ратне године, гину Стеванов син Јован, рођен 1. фебруара 1949. и Вељко, рођен 1939. године.
Приликом одласка на извршење борбеног задатка, којег је пред њих и њихове саборце поставила команда, муслимански војници постављају засједу у мјесту Цапарде на локалитету Црни врх код Зворника. Тога дана медији су објавили вијест како је “прекинута колона српских бораца”, те како су “српски борци упали у засједу на путу за Зворник”. Увијек када би тако нешто било објављено, вјерујемо да нису настрадали наши најмилији. Увијек би постојала нада да се није десило неко зло. Међутим, три-четири дана касније, послије велике неизвјесности и страха мртва тијела браће Јована и Вељка пронађена су у зворничкој мртвачници.
Несрећне снахе тјешио је свекар Стеван.
У понедјељак 14. септембра 1992. године цијела Рогатица је плакала. Плакала је када је Стеван у гроб, у коме ће вјечно почивати, спуштао свог трећег сина.
Када несрећа пође тешко ју је зауставити. Било је то тако и код несрећних Бојовића… Мало више од мјесец дана касније, 27. октобарског дана 1992. године, дјед Стеван Бојовић сахрањује и свог унука Његоша. Погинуо је у мјесту Чадовина код Рогатице.
Гробље у Сељанима и у њему четири хумке једне душе. На споменицима уклесана имена Десимир, Јован, Вељко и мало Његош. Три сина и унук сада покојног дједа Стевана Бојовића.
Нема се више шта причати. А и шта би причали када споменици све говоре, кад причају о трагедији која је задесила Бојовиће. Једина је жеља оних који су остали иза покојног Јована и Вељка да на мјесту погибије њихових најмилих буде подигнут споменик. И не само њима већ и њиховим ратним друговима који су на подмукао начин страдали у мјесту Цапарде код Зворника.