Брата сахранили, а родитеља нигдје

Само пет мјесеци након што је постао припадник Војске Републике Српске херојски гине Слободан Миладиновић, рођен у Вражалицама, у мају 1992. године. За јунаштво које је за вријеме рата показао одликован је “Медаљом заслуга за народ”.

У рату, истог дана кад и отац му , гине и Слободанов осамнаестогодишњи син Миле. И он је као и отац одликован “Медаљом заслуга за народ”.

И мајка, односно супруга Станојка, гине истог 9. септембра1992. године, дакле истог дана кад и њени супруг Слободан и син Миле.

Породица Слободана Миладиновића живјела је у Вражалицама. Сви су били окренути борби српскога народа за вјековна огњишта и своју дједовину. А онда бивају заробљени и одведени у непознатом правцу. Нико тада није знао гдје.

Сасвим случајно, 9. септембарског дана 1992. године, припадници Војске Републике Српске, проналазе мртво тијело Миле Миладиновића, Слободановог сина. Они га, уз велики ризик, преносе и сахрањују на Доловско гробље, пошто није било могуће доћи до њиховог породичног гробља. Несрећни Миле сахрањен је и без сандука и без крста над главом… Након што је потписан Дејтонски мировни споразум, послије чега је успостављена мећуентитетска граница, Милетови посмртни остаци пренесени су у гробље у Рогатици, гдје и данас почивају у миру божијем.

“До данашњег дана ништа не знамо за наше родитеље Слободана и Станојку Миладиновић. Безуспјешно трагамо за њима и сакупљамо информације које нам, мало када, улијевају наду да би их, коначно, могли пронаћи. Дознали смо приближно тачне информације да је наша мајка послије великог мучења жива спаљена у некој кући… Шта год да се са њима догодило, жеља нам је да их сахранимо на начин достојан човјека. Да их сахранимо тамо гдје почива и наш брат”, кажу Драган Миладиновић и сестра му Тања Бијељанић.