Зора Ћећез изгубила је свога супруга Милорада, припадника Војске Републике Српске, у Коњицу 27. маја 1992. године… Другог септембарског дана несрећна жена остаје и без синова, Рајка, ожењеног и оца двоје дјеце, и неожењеног Ристана…
До 1992. године породица Зоре и Милорада Ћећеза живјела је у Коњицу, односно у њиховом родном Доњем Селу. И за ову породицу добро је било све до почетка рата због којег су морали напустити родно огњиште и отићи не баш тако далеко од родног краја и дједовине. Пошто је територија недалеко од Борачког језера била под контролом Војске Републике Српске, Зора одлази у село које се налази у непосредној близини. Супруг јој Милорад и синови Рајко и Ристан остају у селу и ступају у састав Невесињске бригаде.
“Већ тада ништа није мирисало на добро. Осим мојих који су остали у селу и који су ушли у састав Невесињске бригаде, ништа нисам знала ни за сина Милијана који се дуго није јављао, а био је на одслужењу редовног кадровског рока у бившој Југословенској народној армији и то у Мостару. Живот у Борачком језеру био је врло тежак. Јер поред мене нису били они које сам највише вољела. А уз то о њима нисам ништа знала. Ни о супругу ни о синовима. Распитивала сам се код српских представника, али одговор нисам могла добити. Заправо, увијек су ми говорили да они о њима ништа не знају… Једина радост тих дана била је онда када сам на вратима угледала сина Милијана, који се некако извукао из мостарског пакла. Ништа јадан није знао о судбини оца и браће”, прича Зора.
Почетком септембра 1992. године Зорина кћерка некако излази из Коњица и саопштава породици и пријатељима да је такозвана Армија БиХ напала село држећи га непрестано под опсадом. Било је то током маја исте године.
“Цјелокупно становништво или можда боље рећи све који су остали у селу муслимани одводе у логор. Моја два сина, супруг, дјевер и један рођак сакрили су се у шуму. Нису се хтјели предати. Остала је код куће и моја свекрва, која је са мојом кћерком Јованком, која данас живи у Америци, скупљала и достављала храну у пећину у којој су се моји сакривали. У међувремену муслимански војници ухватили су ми супруга Милорада тјерајући га да покаже мјесто гдје се остали крију. Он то није хтио урадити ни по коју цјену, због чега је и уморен. На губилиште га је одвео и убио Садик Телетовић. Тијело му је било три дана у пећини. Пронашла га је стрина Недељка и сахранила покрај куће уз поток и то без сандука и крста, пошто муслиманске власти нису дозвољавале сахрану”, прича Зора Ћећез.
Зорини синови Рајко и Ристан покушавали су, заједно са стрицем, да пређу на територију под контролом српских бораца, односно на подручје око Борачког језера. Успјели су проћи кроз Коњиц и поред ријеке Неретве. Прешли су и поток Бијелу, али… надомак слободне, односно српске територије изненада долази до окршаја Војске Републике Српске и припадника такозване Армије БиХ. Ту гину Зорина оба сина и дјевер.
“Седам дана су лежали мртви на ливади. Стрина је и овог пута пронашла уморене. Син Рајко био је са прострелном раном на челу, али и посљедицама од експлозије непријатељске гранате. Рекла ми је да је тако изгледао и други ми син Ристан. Стрини нису дозволили да их сахрани, али их је она осму ноћ по погибији кријући однјела и сахранила испод куће, код потока. И они су упокојени без сандука и крста”, уздише тешко болесна мајка Зора.