Зорица им је једина утјеха

Славољуб Гаврић, из Горње Јарушке код Лукавца, био је борац Војске Републике Српске од 9. маја 1992. године. Имао је 28 година када га је на локалитету Ораовица, недалеко од родног села, смртно погодио непријатељски снајпер. Славољубов брат Томислав обукао је униформу и понио пушку истога мајског дана 1992. године. Умро је од посљедица рата 11. новембра 1998. године. Био је инвалид пете категорије.

Заједно са браћом у рату је била ангажована и сестра им Сњежана. У миру је радила у Бановићима, а у рату је постала куварица. Припремала је храну српским борцима.

Иза несрећне мајке остала је мала Зорица, која је имала тек седам мјесеци. Муком и великим одрицањима подизала ју је бака Мара. Данас је Зорица седамнаестогодишња ученица Економске школе у Добоју. Живи са оцем Марком, али своју баку и дједа Жарка никад не заборавља.

Мара и Жарко Гаврић, сломљени болом због синова и кћерке чији су се живти угасили онда када су били на самом његовом почетку, али и због губитка родног краја у коме су све оставили на милост и немилост времену, данас се једино могу радовати својој Зорици. Страхују, често и безразложно, да ће је заборавити сви када буде остала без баке и дједа.