Мајка Стоја Сријемац из српског ссела Лијешће код Брода није могла ни слутити да међу људима, њеним комшијама, али и онима који су у њен крај дошли отуд из Хрвастске, има тако дивљих убица, односно људи жељних крви сваког ко није њихове вјере и ко не припада народу из којег они потичу. Али, ето, и таквих је било. И то на сваком кораку, а уз то и одмах на почетку рата. Дванаестог и тринаестог маја 1992. године, када су Лијешће и сва друга српска села, окупирали бојовници из Хрватске, почињу и приче о страшним злочинима.
Мајку Стоју, осамдесетгодишњу старицу, душмани убијају пред кућом. Исту судбину доживљавају и кћер јој Петра, те син Вељко. Петра је тада имала 62, док је брат јој Вељко био три године млађи.
За истаћи је да су управо тих дана, дакле већ половином маја 1992. године, у овом крају непријатељи формирали чак 10 логора за Србе. Њихову имовину су пљачкали, а људе жену и дјецу мучили, а потом и убијали.