“Када је почео рат мој брат Горан имао је 15 година. Живио је са мајком Јеленом и оцем Савом. Срећно, дабоме. Никада нисмо могли ни претпоставити да ће нам ту срећу узети, нико други до, комшије којима смо годинама више ваљали него они нама. Кад год је требало помоћи им, били смо ту. Кад год им је требало парче хљеба, опет је наша породица била уз њих. Такви смо били и остали. Такви ћемо бити и убудуће. Јер Живковићи, али и српски народ Посавине друкчији и не може бити”, каже данас Гордана Живковић, једина која је у породици преживјела зло из 1992. године.
На Васкрс 1992. године породица Живковић је у својој кући у дервентском приградском насељу Јасиковача припремила вечеру. Праву славску, какву Срби припремају за велике празнике. А од Васкрса за њих није могло бити веће светковине.
“И у неко доба ноћи, када су их и очекивали да дођу и да подијеле радост са братом и родитељима, на вратима су се појавиле комшије. Али умјесто славља, на које су навикли када дођу у нашу кућу, хватају и заробљавају мајку, оца и брата. Муче их, убијају, а потом спаљују у кући коју је прогутао пламен. Невиђен злочин. Стравично да стравичније не може бити”, опет ће Гордана, која је остала жива само зато што су је послали у Београд и што ту ноћ није била са четрдесетшестогодињим оцем Савом и двије године млађом мајком Јеленом.
Само неколико мјесеци касније, 4. јула 1992. године, након ослобођења овог дијела Посавине, родбина проналази посмртне остатке Живковића у згаришту њихове породичне куће и сахрањује их на сеоско гробље у Доњој Лупљаници, родном селу Саве Живковића.
Успомене на своје родитеље и млађег брата од заборава покушава спасти Гордана, самохрана мајка, која данас живи у Дервенти са своје двоје малољетне дјеце.
Истовремено у Дервенти сви знају убице и починиоце овог, али и других ратних злочина, који данас лагодно живе у неким мјестима у Њемачкој. Мало кога данас интересује трагање за злочинцима и казна, која их у свакој другој земљи свијета мора стићи.
Гордана не вјерује да ће се то икада и догодити.