“Мајка Мара, отац Ненад и бака Иконија само су троје од десеторо Васића које су мучки убили злочинци, односно наше комшије којима смо више ваљали него ли они нама. Тих дана прве ратне године уморено је више од стотину Срба трновског краја, а моја мајка, отац и бака прве су жртве непријатељског дивљања, када су у питању српска села Пречани, Имчани, Раовићи и Обла Брда”, прича данас Славко Васић, подсјећајући на 2. јунски дан 1992. године, када су његови отац и мајка убијени у мјесту, односно муслиманском селу Дејчићи и то на платоу поред зграде Дома здравља.
На том мјесту су их повезали жицом и свукли подно узвишице, гдје су и пронађени послије 18 година узалудног трагања за њима.
Старицу Иконију Васић, са још пет њених вршњакиња, које су остале на Трескавици, такође су побили муслимани.
Између села Ледићи и Дејчићи убијени су супружници Ненад и Мара Васић, а група цивила, бојећи се за своје животе, избјегла је из села преко планине Трескавице. Касније је и њих 11 побијено. Жив је, игром случаја, остао само једанаестогодишњи дјечак Драган Васић. Био је рањен и једини жив међу лешевима.
Из села Ледићи, на путу према селу Љута, ухваћен је Саво Кењић. Његова судбина ни до данас није расвијетљена. Истог дана, дакле 6. јуна 1992. године, у Ледићима је убијено седам старијих мјештана, док су у селу Лисовићи убијена још четири цивила српске националности.
“Када су видјели да је зло дошло до пред кућни праг сељани су до спаса кренули у два правца. Једним путем су ишли према Крупцу, а другим у правцу Трескавице. Сви они који су ишли првом, дакле, стазом за Трескавицу побијени су. Други су имали среће и некако се спасли”, каже Славко Васић, додајући да је “жалосно је да га нико из Тужилаштва БиХ није позвао да поводом овог злочина да изјаву”. И овај предмет, као и многи други у којима су садржани злочини почињени над Србима, стоји негдје у ладицама Тужилаштва БиХ.