Ми њима хљеба, они нама нож под грло

“Милун је имао тек 18 мјесеци када је скончао на најстравичнијим мукама. Душмани су га уморили тако да су му обе ноге поломили, а потом му испуцали метак у потиљак. И патолог Зоран Станковић је то потврдио. Замислите шта су радили од нејачета! Убијају муслимани потом моју мајку, Милунову баку Стану, затим Милуновог оца Радета и супругу му Винку, те Милуновог стрица Миленка и његову супругу Невенку… И ни то им није било доста. Свој крвави пир душмани настављају и убијају мога стрица и стрину Милорада и Ленку, те Данијелу, која је имала 20, те двије године млађег брата Драгомира”, прича ово Рада Цвијетић, која је, заједно са сестром Миленом, преживјела страхоте, чувајући тако успомене на тешке дане 3. јунског дана 1992. године када су, њихове комшије муслимани, напали село Ледиће и у њему починиле невиђен злочин. У масакру су тада уморена 24 српска цивила.

Ово је била најкрвавија страница приче о страдању српскога народа Трнова, вароши, у којој је само током 1992. године измасакрирано, углавном маљевима, ножевима и кундацима пушакаа у рукама непријатељских војника, чак 112 цивила. Међу њима је био и свештеник Недељко Поповић.

Рада Цвијетић са супругом и двоје дјеце и сестра јој Милена Витковић из Трнова са супругом и четворо дјеце живе и муче се, сјећајући се, памте и не заборављају зло да већег, у посљедњем рату на просторима Трнова те предјела подно Трескавице и Игмана није било.

Пребирајући по причама које о страдању Тешановића намјернику поклонише сестре страдалници Рада и Милена, види се да су Раде, Винка, Миленко, Невенка, Милун, Милорад, Драгомир и Данијела уморени 5. јуна прве ратне године, док су Стана и Ленка убијене уочи Илиндана 1992. године негдје око Миљевине.

Зло и злочин боле, а нестанак оних који се највише воле пече у срцу. Неправда не да спавати. А неправде је таман толико да човјека вјечно оптерећује.

“Ето и данас се Трновом и овим дијелом наше Републике Српске шетају они који су побили Тешановиће, али и многе друге, честите и невине људе… А за мирних времена са њима смо сарађивали. Код нас су навраћали да једу. Када су им чак и њихови најрођенији окретали главу, ми Срби, њихове комшије, били смо ту да им помогнемо. И никада нам није било криво и тешко да им помажемо. А види шта нам ти исти урадише. У црно нас завише… И опет и на крају ником ништа. Баш као да је убијено керче, а не десеторо добрих људи, Тешановића, дакле живих бића која ником и ништа криви нису били”, уздише на крају Милена Витковић.

У трновском крају и данас ће сви посвједочити да се злочинци слободно шетају Републиком Српском. Нико им ништа не може или не смије. Сигурније је и то да им нико ништа неће. А у Трнову сви знају да су руке најкрвавије биле неком Годињаку, затим Кадрићу, Рамићу, Велићу те још неком по злу и злочину познатим презименима.