Исплакане сузе

Рана може само на трен зацијелити, али никада не може престати да боли… Она гуши и пати несрећника… Она не да да живиш у миру и спокоју.

Зло посљедњег рата мало кога је тако тшко снашло као што је погодило старицу Божану Делић из Црквина код Горажда.

Они од којих се најмање надала да то учине, дакле од комшија муслимана, који су се, нико не зна колико пута и најели и напили на кућној нумери Делића, побили су јој све што је имала. Уморили су јој четири сина: Радивоја, Јована, Никицу и Новицу.

Душманима ни то није било довољно па су угасили животе и кћерке јој Анђе и унука Драгана и животе три зета и још четворо најближих!!!

Старицу и болесног јој супруга Владу муслимани су истјерали из куће и најерали да оду далеко од родне куће и дједовине, коју су те комшије муслимани опљачкали и унуштили… Старицу и супруга Владу нису хтјели да убијају. Оставили су их да пате како би се имали чему наслађивати.

Зло се догодило када се рат, у земљи јада и чемера, тек распламсавао и када су, посебно у горњем Подрињу, муслимани тек почињали свој крвави пир. Када су тек почињали убијати људе које су познавали и код којих су увијек, за свих претходних времена, добијали и хљеба и воде. Код којих су их увијек чекале раширене руке добродошлице.

Да несрећа буде већа, а зло теже побринуло се Тужилаштво БиХ, које је још нијемо, иако је све знано и када је у питању страдање Делића из горажданских Црквина.

Делићима су дошли главе нико други до синови комшија им Алије Ерака, Мидо и Лиде, те њихов брат од стрица Салко. Причала је то, за живота, и несрећна старица. Помињала би старица и Османа Субашића, команданта муслиманске војске у овом дијелу Подриња.

Рана може зацијелити само на трен, али никада неће престати да боли. Она гуши и пати несрећника. Она не да да живиш у миру и спокоју. Знала је то несрећна старица Божана Делић, по многима, највећи страдалник посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата и борбе српског народа за слободу, част и достојанство.