Ниједна прича из књиге спрског борца и новинара Душана Марића читаоца не може оставити равнодушним. Не због начина на који је овај добри човјек писао те приче, него због зле судбине и недобра које су његовим јунацима доносили зло, вријеме и људи којима је српски народ неизмјерно вјеровао. Прича Душана Марића из октобра 1998. године о несрећи која је задесила породицу Танасковић само је једна од стотинак уоквирених у књигу, која је неповратно остављена у заборав “Куће над које се смрт надвила”.
Несрећа Миље Танасковић из Доње Лијеске код Вишеграда није само у томе што је у својој 53. години доживјела да у једном дану остане без цијеле породице, да остане без оба сина и кћерке, већ и у томе што је била свједок њихових посљедњих тренутака, немоћна да макар једно отргне из канџи и загрљаја смрти.
“Све се догодило у једној јединој црној минути. Бјежали смо преко ливаде низ стрмину испод наше куће, када су муслимани, који су упали у наше село, запуцали по нама. Први душмански рафал сасјекао је мог старијег Радета. Срушио се мртав на земљу. Ни гласа није пустио. Раде ми је имао само 32 године. Мој врисак за њим стопио се са самртним криком мог другог, три године млађег сина Владе. Док сам гледала како он пада куршуми су погодили мене и моју кћерку Владанку. Кћерка је пала на мене. Издахнула ми је на рукама. Само је два или три пута јаукнула, а онда се њено тијело тргло и укочило. Владанка је Богу душу предала. Имала је тек 17 година. Те године је била пошла у четврти разред средње техничке школе… Мене су душмани погодили у десно раме. Ликујући што су нас погодили муслимани су вриштали и арлаукали око наше куће и штале, из којих је већ избијао пламен. Њихово дивљачко клицање Алаху мијешало се са риком наших крава које су у штали живе горјеле”, уздише Миља Танасковић.
Сазнање да је у Вишеграду очекује једногодишњи унук, Радетов син Мирослав и снаха Драгана, спријечили су несрећну жену да у тренуцима док су смрт и ватра пред њеним очима затирали њено породично гнијездо, дигне руку на себе и тако прекрати ужасан бол с којим живи и дан-данас. Знала је старица да је зло вријеме и да ће снахи Драгани бити потребна њена помоћ у одгајању јединог породичног насљедника. А требало је дјецу сахранити и ожалостити, споменике им подићи, да се траг не заметне.
“Снагу да останем при здравом разуму и не објесим се дале су ми гранате, које је, убрзо, почела да испаљује наша артиљерија, из правца Вишеграда. Једна је пала баш међу зликовце који су побили моју дјецу. Видјела сам како падају покошени гелерима. Касније сам сазнала да је та граната, осветница, убила четворицу крвника, међу њима и њиховог главног комаданта Бекта Гацка из Горажда. Због тога је међу крвницима настала пометња и почели су да се повлаче. У тренуцима док су наше гранате разгониле непријатеље схватила сам да Мирослав, Драгана и ја нисмо остали сами, јер су тим гранатама другови моје дјеце поручили да нисмо остали сами. Нису нас заборавили”, на крају ће Миља Танасковић.