Више од годину дана Данка Вујановић била је у затошеништву “црнокошуљаша” у Ливну. Остала је у том граду вјерујући да зло неће доћи, те да га неће починити њихове комшије. Међутим, те комшије, или можда боље рећи нељуди, преобучени у неке нове униформе убили су јој супруга Милојка, четрдесетседмогодишњака, који је са супругом Данком, изродио два сина. Милојка су “црнокошуљаши” заробили 9. маја 1992. године, да би га послије два мјесеца и убили.
Двадесеттрогодишњи Озрен био је на одслужењу војног рока у Словенији. Због ратних збивања напушта Словенију. Као војник на редовном одслужењу рока пребачен је прво у Бањалуку, а потом и у Дрвар.
Био је у саставу Војне полиције Другог крајишког корпуса. На извршавању једног од безброј ратних задатака на бихаћко-крупском ратишту Озрен херојски гине на Грабежу. Догодило се то на Илиндан 1992. године.
Други Данкин син Драган, који је био ангажован већ од 3. априла 1992. године гине само седам мјесеци касније. Иза сина Драгана остала је супруга Љиљана и кћерка Нивес. Иако обје живе у Ливну, снаха и унука никад нису заборавиле Данку. Долазе јој и тјеше је. Друго ништа Данка и нема.
Иначе, трагичну вијест о погибији своја два сина Данка је чула тек пошто је размијењена на линији раздвајања у Челебићу, до којег је дошло 29. јуна 1993. године. Синови су јој већ били сахрањени на градском гробљу у Дрвару, у које је Данка 2005. године из Ливна пренијела и посмртне остатке супруга Милојка и сахранила поред синова.
Но, ово није крај трагедији која је задесила породицу Вујановић. Свједок је томе бака Јања, која је, поред Милојка за нашу државу дала још једног сина, Илију Вујановића, иза кога је остао син Драган. Илија је нестао 23. децембра 1994. године, бранећи свој родни крај. Бака Јања је коначну судбину о свом сину Илији сазнала тек након шест година, када је идентификован.
Бол ове двије жене је подједнак и немјерљив. Тешко је живјети с тим да су им оба сина под земљом, но утјеху обје проналазе у потомцима својих јунака, својих хероја.