Злочин преживјело само троје сељана

У зору 10. јунског дана 1992. године, када у земљи рат још није почео, у Чемерну, српском селу илијашког краја, припадници Изетбеговићеве армије убили су, и то на најмонструознији начин 32 цивила и запалили њихових петнаестак кућа. Међу њима је било осам жена и једно дијете. Иако је МУП Републике Српске поднио кривичну пријаву, само два дана након стравичног масакра, до сада није чак ни подигнута оптужница, иако су познати сви детаљи, али и злочинци који су зло починили.

Причу из овог села нам је даривала Душанка Станишић, хроничар тешког времена и рата на бившим босанскохерцеговачким просторима и прије рата позната новинарка сарајевског “Ослобођења”.

Петар Рашевић, свједок крвавог злочина муслиманских ратника, пише Станишићева, само је један од троје преживјелих сељана. Данас полуслијеп, прича како је гледао како човјек коље човјека, како човјек човјеку вади очи, како мајкама силују кћери, како у пламену нестаје његово село. Жали што је остао жив и прича:

“Устао сам тога јутра рано, пошто сам чуо пуцњаву великог броја војника. Потрчао сам да будим људе како би бјежали, али већ је било касно. Са свих страна били смо у обручу”, прича Рашевић, који се успио сакрити под једну шталу.

Гледао је Рашевић како муслимани силују и свашта раде од сестара Ранке и Јадранке Дамјановић.

“Прво су их силовали пред мајком Спасенијом, да би потом све три заклали. Убили су им и стрину, која је покушала побјећи”, сјећа се Петар Рашевић.

“Кад смо се вратили у село након злочина какав се мало гдје може видјети, затекли смо стравичан призор. Измасакрирана тијела лежала су на све стране. Здравку Дамјановићу биле су извађене очи… По ливади су били трагови просутог мозга. На тијелима су ножевима били урезани крстови. Нову Цвјетковића познали смо само по одјећи, пошто је био толико измасакриран да га ни по чему другом нисмо могли препознати. Једина жива, али тешко рањена била је дјевојчица Бранка Трифковић, док је њен презимењак Рајко, који је имао само 16 година, лежао поред ње израшетан, баш као и његови родитељи, мајка Јања и отац Миленко”, са болом у души уздише полуслијепи Петар Рашевић.

Осим троје Трифковића, петоро Дамјановића, те Стане Рашевић и Нова Цвјетковића, тога јутра убијено је и осам Буњеваца, те Миро Пантић, Мирослав и Сретен Јанковић, затим Триша Капетановић, Ђука, Манојло и Станоје Мирковић, Жарко и Милован Малешевић, Гојко Ђурић и Недељко Мичић.

Буњевци су бјежали из Брезе па су спас потражили у Чемерну, гдје су и мучки убијени. Милош, Ковиљка, Ранко, Рајко, Славојка, Ђорђо, Горан и Мирослава Буњевац више никада се неће вратити у родни крај.

“Убијани су сјекирама, маљевима, клани ножевима… Зло, да се не може чак ни замислити… Никада нисам вјеровао да човјек све то може урадити”, каже Ратко Буњевац.

Сви убијени сахрањени су на сеоском гробљу у Чемерну, да би потом били ексхумирани и покопани на Војничко спомен гробље на Сокоцу.