За Миленком плакало цијело село

Црна судбина задесила је Витомира Симића, убогог старину из подозренског села Сижје… Прво је остао без сина Десимира, иза којег остаде двоје дјеце, Ведран и Ведрана и супруга му Деса. Живот је изгубио 31. јула 1993. године надомак села постављајући средства запречавања испред српских линија одбране.

“Био ми је добар”, прича Витомир кроз сузе и јецај и наставља како су “иза њега остале само слике и неизмјерна бол у срцу и души. Остало ми је и ово сиротиње. Како ћу са њима. Да ми је макар баба жива… А можда је и боље што ово све није видјела… Срце би јој тада од туге пукло. Одмах за Десимиром изгубих и другог сина Миленка”, уздише старина.

“Осам година смо скупа живјели. И слагали се. Миленко није био ожењен. Нас двојица смо обрађивали имање, док су остали синови имали своје куће. Помагали смо се међусобно и нисам се надао да ће ме и ова трећа несрећа снаћи. Није ни година саставила, а погину ми и син Васкрсије. Било је то 23. маја 1994. године када ми зла судбина и трећу рану зададе. Само сам желио да ми унучад и остала дјеца преживе несрећу”, тешка срца говори Витомир палећи цигарету за цигаретом.

Сва тројица Витомирових синова Десимир, Миленко и Васкрсије погинули су као припадници Треће чете, Другог Сижјанског батаљона. И четврти брат Мирко био је у истој јединици.

“Три сам сина изгубио и опет план такозване Контакт групе не бих прихватио. Узео бих и ја пушку и погинуо, ако треба. Боље ја и моји вршњаци него моји унуци. Озрен је био и мора остати српски”, прича Витомир Симић док му глас подрхтава. А можда једном, када умјесто тупих детонација и тешке артиљерије, цвркут птица испуни паркове, и стрме косе гдје су ровови српства обрасли у траву заборава и када безбрижна дјеца буду учила историју својих очева и дједова, можда ова горка истина у дјечије главице  упише да се душманину никад не вјерује.

Да рата није било, све би било другчије. Витомир би имао синове, а Ведран, Ведрана, Мирослав, Милијана и Миросавка своје очеве. Овај текст написа З. Михајловић, ратне 1994. године, а наставак приче исписан је крајем августа ове године.

Ништа се посебно не би могло додати осим приче о томе да је Десимир био ожењен и да је као бродоскелар радио у Ријеци. Са супругом је изродио двоје дјеце… Други брат, односно син Витомира Симића, радио је у Лукавцу као варилац. Иза себе је оставио троје дјеце и супругу… Најмлађи Миленко био је конобар. Школовао се у Тузли. Није био ожењен. У родном Сижју, у коме су непријатељи српског народа на Ђурђевдан 1996. године све спалили, селу у коме почивају у миру божијем браћа Симићи, сви су плакали када је сахрањиван Миленко. А и како не би када је помагао свима и када ником и никада није ништа учинио нажао. Уз причу о Миленку је и податак да је за своју храброст, људскост и све друго што може да краси човјека одликован “Орденом Милоша Обилића” и “Орденом заслуга за народ”.