У “тузланској колони” уморени отац и два сина

Иако је било договорено да мирно напусте Тузлу како би наставили свој пут даље према Бијељини и Србији, припадници “Патриотске лиге”, уз благослов локалне, али и муслиманске власти из Сарајева, предвођене градоначелником Тузле Селимом Бешлагићем, напали су 15. маја 1992. године колону сада већ бивше ЈНА.

Колона је са околних зграда нападнута на Брчанској малти. Несрећници су тучени и убијани чак и из зграде болнице, али и дуж цијелог пута којим је било планирано њено повлачење. Тачан број погинулих и спаљених још није познат, али се претпоставља да је ријеч о чак око двије стотине официра, младих војника и резервиста.

Ових неколико редака текста је написано због подсјећања на крвави пир муслиманских војника, али и безброј других појединаца и њихових истомишљеника, који су, у колони која је требало да напусти Тузлу, убили и Марка Ђурића, из Црног Блата код Тузле, и његова два сина, тридесетједногодишњег Зорана и двадесетдеветогодишњег Миленка.

Мајка и супруга Ружа, која данас живи у Бијељини, прича како је “команда јединице наредила да њена два сина и супруг учествују у извлачењу колоне”. Иако је то било договорено, а тако су били обавјештени и Ружини синови и супруг, за 14. мај, тај термин је промијењен тако да је колона кренула дан послије.

А тога “дана послије” догодило се оно што се догодило. Догодило се оно о чему се до сада безброј пута писало и читало… Почињен је злочин и то на најмонструознији начин… Невини људи су убијани. Гинули су и горјели као буктиње. На свом путу без повратка више од стотину несрећника је угљенисано. Многи од њих ни данас нису идентификовани… И опет ником ништа. Нико да одговара за злочин који се догодио на Брчанској малти. И то усред “Бешлагићеве социјалдемократске Тузле”.

Три дана касније на сеоском гробљу у Црном Блату три брата Боро, Витомир и Драгомир ископали су три гробнице за свог оца и браћу. Три брата, мајка и цијело село били су у колони црних марама. Били су у колони пуној суза и невјерице која је најављивала зло које је каснијих година заиста и дошло и узело животе на десетине хиљада српских несрећника.

Да није било добрих људи, можда би и тројица преживјелих Ђурића доживјели судбину своје браће и оца. Овако нашао се добри човјек, који их је извукао на сигурно и коме треба да се захвале што су живи.

Остатак рата и времена у којем је брањена и одбрањена Република Српска Боро Ђурић био је припадник, односно борац Осмачко-шековићке јединице Војске Републике Српске. Витомир је био припадник Друге семберске бригаде. Први је ратовао на зворничком, а други брат на мајевичком ратишту. Најмлађи брат Драгомир, због разумијевања војних власти, био је поштеђен ратних дејстава. Остатак рата био је уз уцвијељену мајку Ружу, чији су супруг и два сина дали животе за Републику Српску.

Сва тројица Ђурића, отац Марко и синови му Зоран и Миленко, рођени су у Црном Блату код Тузле. И сва тројица су погинула истог дана. Зоран је иза себе оставио супругу Жаклину и њихове синове Марка и Ратка. Други син Миленко није био ожењен. Мајка Ружа данас је остала са синовима Бором, Витомиром и Драгомиром, те кћеркама Марицом и Цвијетом.