Пошли да помогну и убијени у сачекуши

Даница Рајић ускоро ће понијети 100. годину на леђима. Са сином Рајком живи у Палама. Прије шездесетак година она и супруг јој Тодор, из родних Врховина у соколачком крају, селе у Семизовац код Сарајева. А из тог Семизовца старица се, већ скрхана болом, почетком 1996. године, за вријеме оне познате несреће и егзодуса српског народа сарајевског краја, пјешке вратила у своје Врховине код Сокоца.

Иначе, у срећној породици, двоје вриједних горштака, Даница и супруг јој Тодор, добијају  пет синова и кћерку. Рађају дјецу увијек спремну да раде за себе и своје. Увијек спремну да помогну другима.

Тој породици, односно ратној трагедији која ју је снашла, даривана је и ова прија која почиње пред трошном бараком, у којој, од 1996. године када је избјегла у Пале, и данас станује Живка, супруга Даничиног сина Спасоја, који је, заједно са братом Будимиром и Предрагом, својим синовцем, погинуо истог, дакле 16. августовског дана прве ратне године. Будимир је, уз то, погинуо на свој рођендан.

“Били су припадници вогошћанске бригаде. Када су муслимански војници пробили линију на локалитету Равне код Семизовца, Будимир, Спасоје и Предраг, без икаквог размишљања, кренули су у помоћ саборцима. Били су такви јер су их томе учили њихови родитељи Даница и Тодор. Идући према одредишту, наилазе на засједу и сва тројица бивају побијени. Замислите само њих тројица и тога дана нико више. Трагедија какву само рат може учинити страшном. Само четири мјесеца касније, потресен погибијом и трагедијом своје троје најближих, послије можданог удара умире и Даничин син Обрен”, прича данас Живка, која са кћерком Драганом живи у Палама у оној бараци у коју је стала сва туга и избјеглички чемер, у којем је мајка уз надљудска одрицања ипак успјела да на пут изведе своје троје честите дјеце. Гордана је удата и са својима живи у Палама, син Горан је ожењен и живи у Источном Сарајеву, док је код мајке остала још само Драгана, која је при крају студија.

И Живкин син Горан имао је злу судбину током рата. На срећу не као његови Будимир, Спасоје и Предраг. Ону другу страну рата осјетио је на положајима на Жучи за вријеме муслиманске офанзиве на овај локалитет код Сарајева. Његова три ратна друга приликом напада непријатеља су погинула, док је Горан остао жив, али рањен.

Посмртни остаци троје Рајића, Будимира, Спасоја и Предрага, почивају данас на Војничком гробљу на Сокоцу. Ту су, када су ексхумирани из мјесног гробља у Семизовцу, сахрањени 1997, године.

“И нико послије свега овога није нам дошао. Било би нам бар мало лакше. Али преживјели смо. Нека историја пише о свему. Нека каже ко је и колико дао овој земљи и свом народу. Да им је мојима макар посмртно додијељено неко признање или орден, срцу би било лакше. Али ником то није ни пало на памет. Нема им је на част”, на крају ће Живка Рајић.

Дјевер јој Данило са супругом данас живи на дједовини у Врховинама код Сокоца, а Рајко је наставник и са мајком живи у Палама, док је Ратомирка, кћер Данице и Тодора, данас у Братунцу са својом породицом.