Муслимани убијали и заробљене

Несрећа не бира, а нити поштеђује оне које је већ једном нагрдила чемером. Слободанка Антонић из Братунца то добро зна. Увјерила се у то у вријеме када је овим просторима бјеснио рат, који јој је отео два сина и супруга. Данас Слободанка живи са сином Предрагом, снахом Борјаном и унуком Александром и прича о прошлом времену у које је остала без најмилијих.

Син из Слободанкиног првог брака Жељко Ковачевић, који је био мобилисан 4. априла 1992. године, нестао је 14. мајског дана 1992. године и то на мосту Врбања у сарајевском насељу Грбавица. Ни до дан данас Слободанка не зна ништа о њему. Каже да га је видјела истог дана на муслиманској телевизији у дневнику у 19.30, што значи да је после заробљавања, највероватније, убијен.

Други Слободанкин син Миленко, који је радио у сарајевском “Игману”, погинуо је несрећним случајем у Хаџићима. Догодило се то 5. октобарског дана 1992. године.

У рату потом гине и Слободанкин супруг Раде Антонић, родом са Равне Романије. Прије рата био је конобар у једном од хотела на Игману. Мобилисан је 4. априла 1992, а погинуо 26. маја 1993. године као припадник Министарства унутрашњих послова. Непријатељским метком погођен је у борбама за ослобођење брда Ступник подно Игмана.