Храброст да напише причу о страдању својих Вукашиновића смогла је Ана, данас студент завршне године студија психоогије. Причу нам је поклонила да се не би заборавило вријеме зла и патње за вријеме посљедњег рата.
Двадесет и петог маја 1992. године, пише Ана, у селу Буквица код Горажда убијено је осам недужних старијих људи породице Вукашиновић. И они, као и многи други, у рату који је остао иза нас, настрадали су само зато што су вољели своје огњиште и што су вјеровали људима са којима су годинама живјели и у добру и у злу. Вјеровали су у то да од тих истих људи, са којима су се међусобно помагали у многим заједничким радовима, неће доживјети да овај пут помогну непријатељима да их убију. Али, изгледа да у рату нема правила. У рату људи све забораве. Тако су, и тог 25. маја 1992. године, заборављена сва обећања њихових команданата, који су данима прије тога долазили у село са увјерењем да се не предају страху, да се њима ништа неће догодити те да наставе живот као и раније.
У ране јутарње сате, ти вриједни људи, сељаци, ратари… започињали су своје свакодневне послове. Међутим, овај пут није било као и увијек прије тога. На њихово велико изненађење нападнути су, тога јутра, од стране непријатељске војске, и за само пет минута угасило се осам невиних живота. За ово нема ама баш никаквог оправдања. Нема разлога угасити тако незаштићено село и у њему убијати цивиле, чиме је, тог истог дана, у свим околним селима започето етничко чишћење. Најстарији међу Вукашиновићима, старац Вукашин, рођен 105. године, његова жена Божана, супружници Јованка и Милош, Вељко и Даница, затим Грозда и дјед Милорад, сви они убијени су тог истог јутра на праговима својих кућа и штала.
Душмани им краду стоку, а потом их све спаљују у њиховим домовима који су, заједно са несрећним Вукашиновићима, горјели као буктиња. Та несрећа би била незабиљежена и непозната да један човјек није успио побјећи из пакла и спасти се злочина и злочинаца. То је Перко Вукашиновић, Гроздин муж, који се спасао смрти, али не и ужасних призора, гледајући како му убијају жену те још седам његових најмилих. Гледајући како пале имања која су Вукашиновићи својом муком и трудом подизали и подигли како су то само они знали, Перо је побјегао са мјеста стравичног злочина, да би, након два дана лутања беспућима и оближњим шумама, наишао на непријатељске страже које су га заробиле. Потом је данима трпио стравична мучења и провокације својих непријатеља, да би, на крају, био размијењен за неког муслиманског војника.
Страдања свих ових невиних људи остало је у болним сјећањима њихових породица. Записана су у сјећањима дјеце која су остала иза њих и која имају само једну жељу, а то је да пронађу и сахране своје родитеље. Записана су у сјећањима унучади која су остала ускраћена за приче о прошлости својих бака и дједова.
“Нико од нас не зна гдје запалити свијеће и помолити се Свевишњем за покој душа. Додуше, Вукашин, Вељко и Даница су пронађени и сахрањени. Живимо у нади да ћемо пронаћи и сахранити и Грозду, Јованку, Божану, Милоша и Милорада. Срцу би нам тада бар мало било лакше”, на крају ће Ана Вукашиновић.