Далеко од родних згаришта

Уз много других несрећника које је рат отјерао с родног огњишта, у Брањеву код Зворника данас живи и шездесетпедотогишња Будимирка Станојевић, кћерка Јована и Рајке Ђерић, те сестра Будимира Ђерића и тетка Златка Ђерића, који су скончали у Одбрамбено-отаџбинском рату. И то одмах првих ратних година.

Иако испод слика које се налазе у спомен-соби у Зворнику пише да су побијени 20. мајског дана 1992. године, Будимирка ипак каже како је то било, за мало па, мјесец дана касније. Увјерава у то пошто је, када је избјегла у Зворник, само неколико дана раније своје оставила да живе у кући.

“Оца Јована убиле су комшије муслимани. И то у кревету, у спаваћој соби наше куће у Врановићима у кладањској општини… Мајку Рајку убијају пред вратима… Одлазе потом педесетак метара даље од родитељске куће. На прагу његове куће убијају ми и брата Будимира. Све су их побили муслимани, наше комшије. Не д’о им Бог… А моји су баш њима вјеровали. Вјеровали су јер смо им били праве комшије. Никад им ништа нисмо скривили и, не дај боже, нешто ружно учинили па да би нам се због тога могли светити”, прича Будимирка.

Будимиров син Златко радио је прије рата у Њемачкој. Одмах са првим пушкама и сукобима Златко долази кући. Долази да помогне својима у одбрани вјековних огњишта. Прикључује се у јединицу Војске Републике Српске. Приликом једне од безброј акција у којима је учествовао поткрај маја 1993. године, на ратишту недалеко од Горажда, гине Златко, четврта жртва из породице Ђерић.

Јован, Рајка и Будимир Ђерић пронађени су у гробници у Врановићима, да би потом били сахрањени у Каракају.

“Споменик им још нисмо подигли. Немамо новца за то. Зато што нико од нас не прима инвалиднину, јер на то немамо ни законско право”, уздише Будимирка.

Златко Ђерић, јунак српске војске, сахрањен је у Власеници. Споменик су му подигли његови саборци из “специјале” Војске Републике Српске. У Власеници данас, са болом у души, живи Недељка Ђурић, Златкова мајка.

Осим Будимирке Станојевић, жива су и њена два брата – Ђорђо, који се вратио у родне Врановиће, и Милорад, који живи у Козлуку у зворничкој општини. Понекад оде преко Дрине како би зарадио нешто новаца да преживи.

Ђерићи се расули. Четворо је погинуло и уморено, један се вратио на родно огњиште, други брат и сестра данас су под неким другим крововима, далеко од родног краја… Зло је тешко поредити, али за Ђериће од овог које их је снашло не може бити веће.