Из масовне гробнице у Мркоњић Граду, највеће у Републици Српској, ексхумирани су почетком 1996. године посмртни остаци 181 српског борца и цивила. Сви они су на звјерски начин уморени током јесење окупације и војне акције припадника Туђманове војске и Хрватског вијећа одбране на мјеста у западном дијелу Републике Српске. Свједоци говоре о звјерствима која су чинили непријатељски војници и монструозним начинима на која су убијали своје жртве.
Уз ову, у Мркоњић Граду је и прича о тројици синова мајке Милеве Жупић, који су уморени и убијени у завршним операцијама и борбама које су, за одбрану њиховог града, трајале данима.
Најмлађи Живко Жупић, који је тада имао 24 године, и најстарији Стево, који је навршио 28, пронађени су у мркоњићградској масовној гробници.
Двадесетшестогодишњег Жељка, који је био рањен у руку, пронашли су на Сурјану код Мркоњић Града.
Са првим данима мобилизације и рата који је већ био на прагу Милевини синови одмах су се одазвали позиву и заједно са својим комшијама, пријатељима и рођацима кренули у борбу за слободу, част и достојанство народа коме су припадали. У тој борби прошли су готово сва ратишта на којима су се водиле и најжешће борбе. Борили су се и код Јајца, исто као и код Србобрана, односно Доњег Вакуфа, у Посавини, исто као и на сарајевском ратишту. И увијек имали на уму свој народ и мајку, коју су сва тројица, за живота носили у срцу.
Никада нису издали, ни окаљали образ. Увијек су били међу првима и у рову и у борби. Били су понос и примјер и као борци и као људи. А и како би другачије када су их свему томе учили мајка Милева и, за живота, отац Марко, који је умро 1978. године када најмлађем Живку није било ни пуних осам година.
“Како сам их подизала само ја знам. Учила сам их да буду људи и да ником и никада ништа нажао не учине. Слушали су ме и заједно самном дијелили добро и зло времена у коме смо живјели. Иако је било тешко, нисмо се дали. Увијек смо вјеровали да мука није довијека и да ће кад-тад доћи нека нова времена. Али дошла је мука. И рат у коме сам изгубила сву тројицу. И Стеву и Жељка и најмлађег Живка. Само ја данас знам како ми је. Мало ми буде лакше кад видим да су погинули за свој народ и земљу коју су вољели изнад свега. За Републику Српску, коју ником нису дали”, прича седамдесетдвогодишња старица Милева Жупић, показујући слике синова, једино што јој је остало од њих.
Ниједан од Милевине дјеце није био ожењен. Сва тројица су завршили занате, али ниједан није имао своју породицу.
“Кад је требало да свију своја породична гнијезда дошло је црно вријеме и рат, чији крај нису дочекали… Да ми је да бар имам неког од њихових насљедника, било би ми лакше… Али немам. И то морам дурати. На сузе и терет на срцу сам и навикла”, уздише старица.
Ратних другова и пријатеља Жељка, Живка и Стеве је пуно. Сви они су се окренули својим породицама и проблемима. Понекад наврате до мајке Милеве. Најредовнији су Зоран Тодоровић и Зоран Жупић. “Кад ми дођу и кад их угледам као да видим моју тројицу јунака.”
“Када причам о Жељку, Живку и Стеви говорим заправо о надчовјечанској доброти, скромности каква се ријетко гдје код људи може срести. Милевини синови и нису могли бити ништа друго осим јунаци које никада нећемо заборавити”, каже комшија Остоја Дулић.
На гробљу у родном селу Густовара, три-четири километра далеко од Мркоњић Града, три хумке и плоче са уклесаним именима Милевиних синова – хероја, а на зиду стана у коме данас живи Милева четири одликовања која су добили синови-јунаци.
Медаљом заслуга за народ одликовани су синови, док је мајка Милева носилац Ордена Милоша Обилића, који јој је додијељен указом предсједника Републике Српске Драгана Чавића.